shadow

Да ли се људи плаше смрти?

Да ли се људи плаше смрти?

Љубодраг Симоновић Дуци

Настојећи да се обрачуна с човеком као слободарским бићем и еманципованим грађанином, Хајдегер подмешта човеку страх од смрти као основ његове трагичне егзистенције. Ако је непосредно доживљавање сопствене егзистенције основ на коме треба да се заснива однос човека према егзистенцији, онда није страх од смрти, већ је доживљавање живота основ његове аутентичне егзистенције. Смрт је за човека апстракција све док се непосредно не сучељи с њом. Он о смрти може само да мисли, а не и да „живи“ смрт.

Страх од смрти не заснива се на доживљавању смрти, већ на доживљавању живота. Имајући у виду да Хајдегер не поставља мишљење, већ доживљавање као основ за одређивање аутентичне егзистенције, и код њега није страх од смрти, већ страх од губитка живота основ аутентичне егзистенције. Човек, према томе, нема потребу за бићем које треба да му омогући да победи страх од смрти путем илузије о вечном животу, већ има потребу за животом и самим тим за људима са којима једино заједно може да се избори за свој живот и за опстанак човечанства.

Да би човек доживео своју смртност на трагичан начин, потребно је да има потребу да живи и да има представу живота у коме може да задовољи ту потребу. Не смрт, већ живот у коме човек не може да реализује своју људскост, а то значи да постане човеком, представља основ трагичне егзистенције. Трагичност се не појављује у односу према „вечном“ небеском животу, већ у односу према реалним могућностима постајања човека човеком у овоземаљском свету, што подразумева веру у хумани свет и борбу за тај свет.

Трагичност нема фатални карактер. Човек може да укине своју трагичну егзистенцију уколико промени живот који живи, а то значи уколико укине капитализам и створи свет који ће бити оживотворење његових истинских људских моћи као друштвеног и визионарског бића. У том смислу појављује се и спремност човека да ризикује живот да би спречио уништење живота на Земљи и да би створио свет у коме ће људи бити безбедни и слободни.

.

Уместо да се живот заснива на страху од смрти, он треба да се заснива на вери у живот. Не страх од смрти, већ радост живота треба да буде окосница свеукупног живота људи. Инсистирањем на страху од смрти усамљеног појединца Хајдегер је лишио човека животне радости и људске топлине. Он је свео човека на мртваца који хода.

Индикативно је да Хајдегер, велики маг речи, назива човека „смртником“, али му не пада на памет да, полазећи од човека као животног бића, назове човека – животником. Уистину, човек је животно као животворно биће. Он није само животник, већ је животворник.

Смрт има историјски природу, као и однос човека према смрти. Страхови са којима се човек сучељава историјски су условљени, као и сама природа страховања. Природа егзистенције модерног човека и природа схватања те егзистенције суштински се разликује од егзистенције и схватања те егзистенције античког човека, а самим тим смрт и схватање смрти модерног човека битно се разликује од смрти и схватања смрти античког човека. Савремени човек доживљава страх на битно другачији начин него антички човек, што значи да на битно другачији начин реагује на страх. У антици човек је схватао и доживљавао свет као божанску датост, а све што се дешавало у њему као производ божанске воље. Отуда он није имао активистичко-мењалачки, већ пасивно-субмисивни однос према свету. Сучељавање са страхом манифестовало се у облику поданичког односа према боговима.

Захваљујући развоју својих сазнајних и стваралачких моћи, модерни човек схвата и доживљава себе као ствараоца света и сходно томе схвата и доживљава свет као своје дело. На томе се заснива и његов однос према страху. Сучељавање са страхом не састоји се у клечању пред боговима, већ је усмерено на препознавање конкретне природе страха и искорењивање узрока који доводе до њега. Уместо религиозно-поданичке, доминира активистичко-мењалачка свест која је уобличена у слободарско-мењалачкој пракси која се заснива на животворним способностима човека као еманципованог природног и друштвеног бића.

Модерни човек као самосвесно историјско биће има могућност да се односи према античком свету, а то значи да схвати свој однос према страху од смрти као специфични историјски условљени однос. Док за античког човека не постоји будућност већ само идеализована прошлост, модерни човек схвата своју егзистенцију и смрт у односу према будућности израженој у идеји прогреса, што значи да се односи према страху у контексту еманципаторских потенцијала који су створени у модерном друштву и који могу да се реализују у виду новог света.

Укидањем мисаоног посредовања између човека и његове егзистенције укида се могућност да се човек критичко-мењалачки односи према свету у коме је сведен на не-човека. Укидање мишљења као посредника између човека и његове егзистенције доводи до тога, да се човек односи према својој егзистенцији посредством света који га обезвређује као човека. „Потреба за богом“, за патњом, страх од смрти уместо радост живота…. све су то психичке реакције човека кога је капитализам лишио слободарског и стваралачког достојанства, а то значи аутентичне друштвености и на тај начин аутентичне људскости.

Владајући поредак, који условљава природу света, опредметио је човека и он треба да доживи своју егзистенцију а да не постави питање о истинском човекобивству – што је основна претпоставка за развој критичке и визионарске свести која ће омогућити стварање света у коме ће човек оживотворити своју људскост. Инсистира се на укидању мисаоног односа човека према својој егзистенцији и стварању идеала човекобивства коме човек треба да тежи, а намеће се филозофија која постаје основ за саморазумевање човека и посредник између човека и његове егзистенције. Она извире из света у коме је човек сведен на не-човека.

Типичан пример је Киркегорова мисао. Она је филозофија очајника кога је капитализам осудио на усамљеничко безнађе. Киркегор као жртва капитализма тражи смисао живота у духовној сфери која је производ усамљеничке патње. Његова филозофија не заснива се на уму, већ на безумљу. „Потреба за богом“ производ је несреће коју ствара капитализам, а не умни одговор на патњу којој је човек изложен. „Бог“ је производ маште очајника који у постојећем свету не може да оживотвори своју људскост. Киркегорова филозофија не тежи да укине свет који производи несрећног човека, већ да изгради степенице које воде изнад облака… А када се облаци разиђу, пред човеком се појављује бесконачна празнина у којој влада тотално ништавило.

Хајдегер заснива своју идеју трагичног на томе, да човек има егзистенцијални страх. Уместо да укаже на конкретне друштвене узроке егзистенцијалног страха, Хајдегер подмешта човеку страх од смрти који постаје пројектована сублимација конкретног егзистенцијалног страха који човек свакодневно доживљава. Није страх од смрти, већ је страх од капитализма конкретно извориште егзистенцијалног страха у савременом свету. Како се капитализам све беспоштедније обрачунава с људима и природом, страх од капитализма делује све разорније на човека и изазива све погубније облике друштвене патологије.

Страх да ће остати без средстава за живот представља Дамоклов мач који виси над главом људи који живе од свог рада и најважније је средство са којим капиталисти обезбеђују њихову покорност. Истовремено, у развијеним капиталистичким земљама већина грађана живи у дужничком ропству, што значи у страху да неће моћи да отплате кредит и да ће са својом породицом бити избачени на улицу, или да ће завршити у затвору. Сваке године на стотине хиљада људи изврши самоубиство јер не могу да врате дугове.

У савременом капитализму човек доживљава бригу која има специфични историјски карактер: бригу за опстанак живота на планети и тиме бригу за опстанак човечанства. Она је производ капитализма и са све интензивнијим уништавањем живота она добија све драматичнији карактер. Уколико у догледно време човечанство не успе да се обрачуна с капитализмом, успостави производњу која је усмерена на задовољавање истинских људских потреба и рационализује однос према природи, брига ће се претворити у егзистенцијалну панику која ће претворити свет у нуклеарно згариште.

Будући да је смрт неминовност, Хајдегер је трагично поставио у сферу која је ван домашаја човека као слободарског и стваралачког бића. Човеку не преостаје друго него да се помири са својом трагичном егзистенцијом и да у илузијама пронађе компензацију за свој трагични живот. Из тога проистиче потреба за метафизичким као делатним посредником између „привремене“ овоземаљске егзистенције човека и „вечног“ небеског света. Када је живот човека сведен на бесмислену патњу, онда се страх од смрти претвара у веру у „вечни живот“ која производи религиозну машту која измишља илузорне светове.

Укидајући умни однос човека према својој егзистенцији и сводећи однос човека према својој егзистенцији на њено доживљавање, Хајдегер је одвојио егзистенцију човека од егзистенције човечанства и на тај начин створио могућност да човек сагледава своју егзистенцију независно од тога шта се дешава човечанству – што значи као апстрактно биће и на апстрактни начин. Да би егзистенција човека била конкретна, она мора да буде сагледана у контексту конкретне егзистенцијалне ситуације у којој се свет налази. Другим речима, егзистенција човека нераскидиво је повезана са егзистенцијом света. Да би човек могао да доживи своју конкретну егзистенцију, он мора да има представу о егзистенцијалној перспективи човечанства.

Не страх од смрти, већ све интензивније уништавање живота на планети, и на тој основи брига за опстанак човечанства, треба да буде полазиште за повезивање људи и њихову борбу против капитализма. Постајући тоталитарни и глобални поредак деструкције капитализам је све људе на планети довео у исту егзистенцијалну ситуацију. Сви се налазимо на броду који плови ка бездану – без обзира на који начин живимо живот и на који начин се односимо према својој егзистенцији и егзистенцији човечанства. Уколико није у стању да на умни начин сагледа све драматичнију егзистенцијалну ситуацију у коју је капитализам довео човечанство, човеков однос према својој егзистенцији засниваће се на психичком стању које га води у ескејпизам и лудило.

Потрошачка еуфорија је најраспострањенији и најпогубнији облик бекства из конкретне егзистенцијалне ситуације у којој се човечанство налази. То је бекство које се своди на саучествовању човека у уништавању света. Оно представља најнепосредније отелотворење деструктивног духа капитализма. То је бекство од уништења које производи уништење и човека као деструктивно биће.

Смрт није неминовно извор трагичности. Страх од смрти само је један од могућих начина на који се човек односи према смрти. Природа односа према смрти условљена је природом живота који човек живи: доживљавање смрти условљено је доживљавањем живота. За човека који је прокоцкао живот – смрт је најгора казна; за човека коме је живот безнадежна мука – смрт је спасење; за човека који је имао богат стваралачки живот – смрт је заслужени починак…

Код Хајдегера нема свесног односа човека према смрти. Заправо, свесни однос према смрти и друштвеност човека основне су претпоставке страха од смрти. Трагичност је могућа од момента када човек схвати да је смртан. Дете није свесно да ће умрети, као ни животиња. Они не могу да имају трагичну егзистенцију. Истовремено, човек само као друштвено биће може да има страх од смрти. Човек не може да искуси своју смрт, већ му смрт другог човека као човека пружа могућност да стекне представу своје (људске) смртности.

Хајдегер укида еманциповани (умни) однос човека према смрти јер такав однос доводи у питање идеју о трагичности људске егзистенције на којој се заснива његова филозофија. Смрт је основна претпоставка свеколиког људског активизма. Без смрти нема жеље и воље за животом. Када би човек био бесмртан, живот би изгубио сваки смисао. Срећан живот могућ је управо због његове коначности. „Вечни живот“ је најгоре проклетство.

Хајдегер је, попут хришћанских теолога, подметнуо човеку страх од смрти. Уистину, човек се не плаши смрти, већ нестанка. Смрт сама по себи није извориште трагичног, већ је то једино уколико подразумева нестанак човека. И Хајдегерова мисао упућује на то, с тим што се вечност не обезбеђује стваралачком праксом човека као друштвеног и историјског бића, већ путем саживота са бићем.

Страх од нестанка значи да се човек плаши да ће после смрти пасти у бездан заборава, а то значи да живи живот који га у тој мери обезвређује као човека да није вредан помена. Безвредни живот чини човека безвредним бићем. Сам обезвређујући живот збрисао је човека из сећања људи тако што га је онемогућио да остави иза себе људско дело по коме ће бити упамћен. Он не нестаје као човек, већ као неко ко није успео да постане човеком. Трагичност смрти је у томе, што она представља коначни обрачун с могућношћу да човек постане човеком. Лишавајући га живота, смрт лишава човека могућности да реализује своју људскост.

Они који нису у стању да обележе свој живот делом, настоје да га обележе гробом. За човека који није успео својим животом да остави траг, гроб постаје једини доказ да је постојао. Гроб је у камен претворени живот. Неуништиви камен је облик у коме се појављује уништени човек. Гроб није траг животне радости. Он је окамењени чемер.

Докле год се сећамо наших предака и поштујемо њихово дело – они су живи. Докле год је њихово стваралачко прегалаштво уткано у наш живот – они су живи. Докле год нам је њихова слободарска борба подстицај за нашу борбу – они су живи. Докле год у нашим унуцима препознајемо племените ликове наших предака – они су живи. Докле год нам се суза појави у оку када на породичној слици угледамо брижни поглед драгих родитеља – они су живи…

Хајдегер не само да не прави разлику између смрти и нестанка, већ ни између смрти и уништења. Оно са чим се сучељава савремени човек као конкретно природно, историјско и друштвено биће није страх од смрти, већ страх од уништења човечанства и живота на Земљи. Човек се плаши нуклеарног рата; плаши се од све погубнијих климатских промена; плаши се вируса који могу да десеткују човечанство; плаши се фанатика који су спремни да униште милијарде људи… То нису имагинарни страхови који се заснивају на религиозним илузијама, већ су то реални страхови које ствара капитализам.

Постајањем капитализма тоталитарним деструктивним поретком потенцијално стваралачке моћи човека постале су, у облику науке и технике, деструктивна моћ. Уместо да пружају могућност човеку да обезбеди извесну егзистенцију и развије своје стваралачке моћи, на капиталистички начин злоупотребљена наука и техника постали су оруђа за уништавање живота на планети и као такви средство за производњу егзистенцијалног страха који се претвара у егзистенцијалну панику.

Укидајући човека као друштвено биће, Хајдегер је превидео да је одговорност за живот других оно најважније што чини човека човеком. Атомизованом човеку недостају најважнији животни мотиви: љубав и поштовање. Он нема шта да изгуби као човек јер је лишен онога што га чини човеком. Човек није несрећан зато што је смртан, већ зато што је одбачен као човек и зато што не може да реализује своју људскост као друштвено биће. То је оно што доминира код Киркегора: очајање због одбачености. Његова трагична мисао је безнадежни вапај очајника који је изгубљен у леденој пустоши капиталистичког ништавила. И овде треба указати на то, да се истина не налази у филозофији, науци, уметности, религији… – већ у очима детета које моли за помоћ.

Сводећи човека на апстрактно биће и укидајући ум као посредника између човека и његове егзистенције, Хајдегер је укинуо човека као вредносно биће. Основ трагичности човека у капитализму је у томе, што човек вреднује себе путем вредносног модела која га обезвређује као човека, и што настоји да обезбеди своју егзистенцију путем егзистенцијалне сфере која доводи у питање опстанак човечанства и природе. Уколико имамо у виду природу егзистенције човека као конкретног историјског (друштвеног) бића, а то значи конкретну егзистенцију човека у капитализму, онда сама егзистенција човека има анти-егзистенцијални карактер.

Хајдегерова разматрања о трагичној егзистенцији човека пружају могућност да се дође до закључка да „срећан живот“ у свету несреће представља лажну егзистенцију, односно, егзистенцију засновану на лажима. Једино доживљавање трагичне егзистенције пружа могућност човеку да тражи излаз из свакодневног ништавила – уместо што се препушта деструктивном хедонизму које му нуди капитализам у виду „потрошачког друштва“. Проблем је у томе, што Хајдегер лишава човека вере у срећан живот и тиме могућности да буде срећан. Страх од смрти укован је у душу човека и спречава га да доживи срећу. Брига коју ствара страх од смрти представља основни начин на који човек доживљава своје постојање. Уместо радости живљења, страх од смрти постаје основ људског самопрепознавања. Тежња ка срећном животу води забораву смрти и тиме забораву бића.

За Хајдегера смрт је прави извор бриге, а не ропство, тлачење, понижавање, све угроженији живот, недостатак љубави и поштовања, немогућност да се човек реализује као стваралачко и друштвено биће… Уклоњено је све оно што указује на антислободарску, тлачитељску, експлоататорску и деструктивну природу капитализма. Свођење аутентичне егзистенције човека на доживљавање страха од смрти и тежње ка бићу служи Хајдегеру зато да се обрачуна са свим оним особеностима човека које га чине слободарским и стваралачким бићем.

Трагична егзистенција која се заснива на страху од смрти постаје не-историјска егзистенција и као таква укидање историје и човека као историјског бића. Проглашавајући страх од смрти за основ трагичности људске егзистенције Хајдегер је трагичност човека свео на неисторијску датост. Смисао трагичног као конкретне историјске појаве могуће је одредити само у односу према конкретним историјским (друштвеним) могућностима превазилажења трагичног које се заснивају на еманципаторском наслеђу и животворним потенцијалима људи као друштвених бића.

Уколико Хајдегерову идеју трагичног сагледамо у контексту све драматичнијег пропадања света, она има анти-егзистенцијални карактер. Хајдегер је одвојио егзистенцију човека од владајуће тенденције развоја капитализма као тоталитарног деструктивног поретка и у том контексту од егзистенције човечанства и природе као животворне целине. Имајући у виду сву драматичност егзистенцијалне ситуације коју ствара капитализам, није најважнији задатак који стоји пред човеком обезбеђење вечности човека као појединца путем илузорне небеске сфере, већ обезбеђење опстанка човечанства путем очувања земаљске животворне сфере. Не апстрактно „биће“, већ природа као животворна целина представља неприкосновено полазиште за људско доживљавање људске егзистенције. Природа као животворна целина и човек као еманциповано природно биће који је органски део природе као животворне целине – представља основ људске егзистенције.

Постајући тоталитарни поредак деструкције капитализам приморава човека да се непосредно сучељи са све реалнијом могућношћу да буде уништен. Капиталистички цунами дошао је на сва врата. Свуда се осећа задах смрти. Човеку више није потребна ни наука ни филозофија да би схватио сву драматичност егзистенцијалне ситуације. Човек се односи према својој егзистенцији на тај начин, што је непосредно доживљава као све драматичнију угроженост живота на планети. Постајући глобални поредак деструкције капитализам је укинуо двојност између појединачног и општег интереса – између егзистенцијалног интереса појединца и егзистенцијалног интереса човечанства. Доводећи све драматичније у питање живот на Земљи капитализам је довео до тога, да је угроженост живота појединца истовремено постала угроженост живота човечанства. То је потенцијално најважнија интегративна спона која пружа могућност да се човечанство уједини и постане снага која је у стању да уништи капитализам.

На нама је да извршимо најважнији историјски преокрет. Уместо култа смрти, треба изградити култ живота. Попут религиозних фанатика који се руководе идејом апокалипсе, идеолози капитализма стварају егзистенцијални дефетизам и путем све агресивније индустрије која производи илузије подмештају човеку виртуелне космичке светове као просторе будуће егзистенције човечанства. Треба вратити идеју вечности из илузорних „светова“ и космичког пространства у оквире земаљског живота. Људи треба да постану свесни да је Земља наш једини космички дом који нам пружа могућност да опстанемо. Из тог сазнања треба да проистекне воља за борбу да се сачува живот на Земљи и тиме обезбеди будућност човечанства.

Um i filozofija (Ljubodrag Simonović Duci)

Ум и филозофија

По Хајдегеру, у традиционалној филозофији која започиње са Сократом, Платоном и Аристотелом, егзистенција човека постала је предмет умовања и на тај начин је изгубила непосредни егзистенцијални и добила предметни и тиме метафизички карактер. Човек се више не односи према свету полазећи од доживљавања своје трагичне егзистенције, која се заснива на страху од смрти који може да превлада ослањањем на богове, већ путем мишљења и на њему заснованог делања које га одвлачи у сферу неаутентичне егзистенције – у заборав бића и тиме у нихилизам.

Хајдегер одбацује филозофију јер она претвара свет и човека у предметност, а његов критеријум за одређивање истинитости бића у савременом свету је идеализована представа хеленског света као производа и предмета божанске (само)воље. Хајдегер је настојао да укине филозофију која егзистенцију човека претвара у предметност и тиме јој даје метафизички карактер. Уистину, укидајући човека као самостварајуће биће слободе Хајдегер је претворио свет у предметност и на тај начин је свео човека као конкретно друштвено биће на метафизичко биће. Хајдегер тврди да путем фундаменталне онтологије намерава да превлада метафизику, али све што је његова мисао дотакла претворено је у метафизичко.

По Хајдегеру, оно што је битно дешава се у контексту односа човека према бићу. Доживљавање сопствене егзистенције путем саживота са бићем представља ону тачку у којој се укидају мета-сфере које су полазиште за саморефлексију филозофске мисли. У том смислу, превладавање метафизике одвија се у сфери непосредног односа човека према својој егзистенцији, а не у сфери друштвених процеса који одређују живот људи. Истовремено, превладавање метафизике могуће је тако, да човек доживи њена ограничења и на основу тога превлада метафизички начин мишљења.

Хајдегер не схвата да је метафизика само један од идеолошких појавних облика света у коме је човек укинут као историјско, а то значи као самосвојно животворно биће. Метафизика је самосвест капиталистичких процеса репродукције који представљају обрачун с животворном природом човека и историје. Окамењени човек и окамењени свет – то је суштина метафизике.

Превладавање мишљења које опредмећује свет и човека подразумева укидање света у коме је човек постао предмет не-људских и деструктивних процеса. Укидање капиталистичког света путем мењалачке праксе која се заснива на животворном уму основни је услов укидања метафизике. Оживотворење животворних потенцијала природе, човека, историје, ума… представља начин на који се укида процес опредмећивања човека и света и тиме процес који укида метафизички начин мишљења. Ради се о превазилажењу света који производи метафизику као своју идеологију, а не о укидању критичко-мењалачког ума путем поетичког – које производи религиозни однос према бићу које је отелотворење владајућих процеса који укидају човека као самосвојно историјско биће. Метафизика не може бити укинута у мишљењу или укидањем ума, већ политичком борбом која ће укинути деструктивни капиталистички варваризам и омогућити да човек постане стваралац своје историје.

Хајдегер ствара утисак да човек може да се односи према конкретном свету као ван-световно биће, што значи да његов однос према свету није условљен природом света и природом његове егзистенције као конкретног друштвеног бића. У његовој филозофији недостаје саморефлексија човека као конкретног друштвеног бића, а то значи саморефлексија његове конкретне егзистенције. Заправо, човек се не односи према свету као ван-земаљац, већ као његов припадник. Доживљавање и мишљење света условљено је природом света у коме човек живи и природом његове егзистенције као конкретног друштвеног бића. Маркс је у праву: „Не одређује свест људи њихово друштвено биће, већ њихово друштвено биће одређује њихову свест“.

Фундаментална онтологија нема у виду стварни свет, већ ствара идеолошку представу света добијену на основу политичког пројекта будућности за чије реализовање се Хајдегер залаже. Идеолошки свет постаје слика света која посредује између човека и реалног света и као такав је средство за уклањање умног односа човека према свету. Овде је Хајдегер близак хришћанству као методу владања. По хришћанству, човек треба да верује да га ропски живот води на небо. Уистину, живећи ропским животом човек само омогућава владајућој класи да учврсти владајући поредак који се заснива на експлоатацији људи и на уништавању живота.

Хајдегер се обрачунава с еманципаторским и животворним потенцијалима ума и у том контексту с идејом умног света. Хајдегеров обрачун с умом заправо је обрачун с умним човеком. Имајући у виду да светом влада деструктивно капиталистичко безумље и да је стварање умне алтернативе капитализму постало питање опстанка човечанства, Хајдегерова филозофија нема само анти-еманципаторски, већ и анти-егзистенцијални карактер. Без критичко-мењалачког односа према капитализму, који подразумева постајање човека еманципованим умним бићем, свет је осуђен на пропаст.

Ако је филозофско мишљење могуће једино као мишљење бића, а мишљење бића као његово опредмећење, онда поетичко као доживљавање бића представља укидање филозофије и самим тим умног односа човека према својој егзистенцији. Поетичко представља „заобилажење“ ума и добија литургијску димензију.

Хајдегер се не бави есенцијом, него егзистенцијом, а шта је егзистенција одређује полазећи од есенцијалних критеријума које је успоставио путем свог учења о бићу. Не ради се о томе да ли постоји постојеће, већ да ли постоји оно што чини свет људским светом, а човека људским бићем. Другим речима, није реч о бивствовању човека, већ о бивствовању бића у чијем контексту се појављује и могућност бивствовања човека. Хајдегер оно што јесте (стварни свет) приказује као да није, да би оно што није (апстрактно „биће“) приказао као да јесте. Основ његове фундаменталне онтологије није стварни свет, већ идеолошка слика света која је рефлексија политичког пројекта будућности за коју се залаже.

Хајдегер ствара мит о својој филозофији као над-историјској мисли и на тај начин ствара мит о самом себи као над-историјском бићу. Хајдегерова филозофија нема свест о сопственим ограничењима која су неминовни производ времена у коме је настала. Код Хајдегера нема саморефлексије филозофије полазећи од тога да је она конкретна историјска мисао, што значи да је условљена природом капитализма и да носи његов печат.

Хајдегерова филозофија има као узор античку Грчку у којој нису постојале засебне сфере технике, уметности, филозофије, религије… Истовремено, његова мисао проистиче из филозофије као једне од засебних сфера капиталистичке надградње и стиче самосвојност у односу према другим сферама, а не проистиче из целине света који је био у јединству са бићем, као што је то било у антици. Хајдегер критикује технички свет, а његова филозофија представља другу страну тог света, тачније, природа његове критике техничког света условљена је природом тог света. Природа критикованог неминовно условљава природу његове критике.

Хајдегер објашњава савремене појмове на основу анализе старогрчких филозофских кованица. Заправо, модерни човек мисли на битно другачији начин него антички човек. У антици је доминирао холистички приступ свету и човеку који је имао религиозни карактер и који је био заснован на ауторитарном политичком принципу владајућег робовласничког и расистичког поретка. „Традиционална филозофија“ може да повеже античке и модерне мислиоце на исти начин на који митолошка машта, која има идеолошки карактер, може да повеже антички и модерни свет.

Teза да је филозофија у својој бити „љубав према мудрости“ (philosophia) је мит. Није „љубав према мудрости“ извориште филозофије, већ је то антички робовласнички, расистички, сексистички и педофиличарски поредак. У античкој Грчкој филозофи су имали ону улогу коју су имали свештеници у средњем веку. Филозофија је, попут религије, одувек била политичко средство владајуће класе за очување владајућег поретка. Филозофија нема утемељење у уму већ је једна од институција класног поретка. Она се заснива на интересима владајућих група које су приватизовале ум и од њега створиле ексклузивно средство за одбрану владајућег поретка.

Љубав према мудрости“ је еуфемизам који прикрива истину да је филозофија специфична вештина владања са којом се успоставља власт у главама људи, тачније, идеолошка тољага владајуће класе и као таква средство за очување владајућег поретка. Филозофија се никада није руководила изворним људским интересима и у том смислу умом. То је основни разлог што модерна филозофија „није приметила“ да капита- лизам уништава живот на Земљи и човека као људско и природно биће.

Из дефиниције филозофије као „љубави према мудрости“ проистиче да „мудрост“ претходи филозофији, као и потреба човека за мудрошћу. „Мудрост“ добија апстрактну димензију и постаје независна од друштва и човека. Она постоје засебни ентитет и о њеној конкретној природи се не пита. Она није историјски производ и нема историјску димензију. Зар не би пре свега требало одговорити на питање шта је то „мудрост“, као и одакле потиче „љубав према мудрости“ и каква је њена природа? Да ли она извире из саме природе човека, или се ради о људској потреби која је створена у току историјског развоја друштва?

Историјски гледано, мудрост је изворнија од филозофије и проистиче из егзистенцијалне сфере која се заснива на борби потлачених радних слојева за слободу, на раду, на развоју културног бића човека и на поштовању природе, а не на класном поретку који се заснива на експлоатацији радних слојева, на заглупљивању људи и на уништавању природе.

Уколико је филозофија „љубав према мудрости“, онда је мудрост та која је критеријум по коме се одређује истинитост филозофије. Да ли је мудар онај човек, који тврди да постоји нешто што не постоји и који се клања непостојећем као да постоји, или онај човек који је свестан да се ради о производу религиозне маште која се путем владајуће филозофије (религије) намеће људима као „истина“? Антички филозофи користили су ум да би створили илузију о олимпијским боговима – чији је смисао био обоготворење постојећег света и спречавање пропасти владајућег поретка. Платонова филозофија је најбољи пример. Његов став да су људи „играчке богова“ представља једну од најпогубнијих филозофских „истина“ са којом господари света већ више од две хиљаде година уништавају слободарско достојанство радних људи и оправдавају своју владавину.

Ако је филозофија „љубав према мудрости“ а филозофи „љубитељи мудрости“, због чега филозофи никада нису показали интересовање за „народну мудрост“ која проистиче из животне борбе људи који живе од свога рада и који се супротстављају владајућем поретку који се заснива на тлачитељском и деструктивном безумљу? Народи широм света створили су, у току своје животне и слободарске борбе, безброј бисера мудрости који никада нису привукли пажњу „озбиљне“ филозофије. Заправо, филозофи су одувек гајили презир према народној мудрости. „Мудрост“ је, у виду етаблиране филозофије и религије, одувек била привилегија владајуће класе. „Народ“ никада није имао право на мудрост. Робови и кметови, а онда сељаци и радници одувек су били сведени на безумну „масу“ која мора да слуша своје господаре и да им се покорава. Радни људи нису смели да буду извориште мудрости и да имају самосвест умних људи. На томе се, од када је настало класно друштво, заснива опстанак владајућег поретка.

Док у делима Шекспира, Гетеа, Његоша… још могу да се уоче одблесци народне мудрости, у каснијој филозофији долази, на темељу капиталистичке поделе рада и специјализације, до развоја филозофског језика и специфичног начина филозофирања који више нема везе са народном мудрошћу. Томе доприноси и развој теоријске сфере науке и уметности са којима се, уз постојећу религиозну сферу, филозофија сучељава, али и преплиће. Истовремено, у оквиру филозофије долази до развоја посебних дисциплина и до њихове борбе за првенство. Филозофија постаје елитистичка мисаона делатност која је путем специфичног језика у потпуности одвојена од „обичних“ људи. Све комплексније и све неразумљивије филозофске кованице постају, попут класичних верзија библијских текстова, свете формуле које не служе да мотивишу људе да размишљају о битном, већ да им убију вољу за мишљењем.

Лишавање радних људи ума одувек је представљао најважнији задатак филозофа и свештеника. То је основ савремене стратегије владања радним „масама“ које капиталисти настоје да сведу на радно-потрошачку стоку. Филозофска професија постаје еснафска делатност и добија прворазредни политички значај. Савремени филозофи стичу статус сличан ономе који су имали филозофи у античкој Грчкој, као и свештеници у средњем веку.

Историјски гледано, постоје два паралелна мисаона света. Један, који је проистиче из животворне борбе радних људи, и други, који је проистиче из тлачитељског и паразитског живота владајуће класе. Ради се о слободарско-животворној мудрости која се заснива на борби људи за слободу и опстанак, и господарској мудрости која је институционализована у облику филозофије и религије, и која се заснива на експлоатацији и тлачењу радних слојева и освајању света.

Народна мудрост заснива се на животворној борби људи и проналази своју истинитост у пружању могућности људима да реше своје животне проблеме. Она проистиче из животног искуства радних људи и представља упутство за свакодневну животну праксу и у том смислу је саставни део живота. Њена истинитост не проверава се путем испразних академских расправа, већ у току свакодневне борбе људи за опстанак и слободу. Народна мудрост само у формалном смислу може да буде универзална истина. У конкретном смислу, она може да буде животно упутство само онима који живе животом из кога је та мисао проистекла и на који је упућена.

Типичан пример је максима „Све у своје време!“ – која представља једну од најживотнијих и тиме најумнијих народних мудрости. Она је заснована на хиљадугодишњем животном искуству људи, а њен прави смисао може да се схвати само у контексту борбе човека за опстанак и слободу. Она указује на значај умног односа према будућности и у том смислу на одговорност за доношење животних одлука сагледаних у њиховој узрочно-последичној перспективи. Учинити праву ствар у право време водећи рачуна о могућим последицама – то је основни принцип умног живота који у савременом свету треба да омогући да се сачува живот на Земљи и створи хумани свет.

Филозофија се развија тако што је усмерена на развој самог процеса мишљења који има господарски и у том смислу инструментални карактер. Она није саставни део животворне и слободарске борбе људи, што значи саставни део самог живота, већ је посредник између света и људи и стиче легитимност умног у контексту филозофске сфере која је отуђена од људи и која је део владајуће идеолошке сфере. Као засебна сфера мишљења она је страна људима који живе животом коме одговара мудрост која има животворни карактер. Није случајно што су водећи филозофи по правилу били у блиским односима са владајућим поретком и имали улогу саветника за „стратешка питања“.

Кантов „категорички императив“ („Делај тако да максима твоје сопствене воље истовремено може да важи као принцип општег законодавства.“), који представља један од камена-темељаца модерне филозофије, типичан је пример политичког инструментализовања филозофије. Он нема везе с животворном и слободарском праксом човека и у том смислу с мудрошћу, већ је идеолошка подвала која треба да произведе лажну „моралну“ свест апстрактног „грађанина“ – која треба да омогући опстанак капиталистичког поретка који се заснива на сучељеним приватним интересима атомизованих малограђана.

Још се у софистичком природно-правном учењу огледа сукоб између слободарског ума и етаблиране филозофије која је имала религиозни, робовласнички и расистички карактер. Исто је са критиком олимпијских игара и олимпијских победника која је са пропадањем хеленског света била све гласнија.

Што се тиче хришћанства, типичан пример политичког инструментализовања хришћанства ради одбране владајућег поретка су максиме „Трпљен – спашен!“ и „Свака власт је од бога!“. Насупрот томе, велики српски просветитељ Васа Пелагић, руководећи се слободарском мудрошћу, дошао је до закључка да су „цркве дућани у којима попови продају лажи о богу“.

Одавно се ум, који се заснива на схватању и доживљавању екоцидне природе капитализма, супродставио филозофији која се заснива на егзистенцијалном априоризму и миту о „безграничном прогресу“ и која, на тај начин, постаје филозофски облик у коме се појављује деструктивно капиталистичко безумље. Упозорења куда иде свет, као што је то упозорење које је почетком 19. века изрекао Шарл Фурије, а пола века касније индијански поглавица племена Сијетл, саопштена су давно пре настанка „потрошачког друштва“ које представља завршну фазу у развоју капитализма као тоталитарног деструктивног поретка.

Ево неких мудрости индијанског поглавице које имају већи значај за развој животворне свести човечанства него сва досадашња филозофија: “Како се може купити или продати небо или топлина земље? Тако нешто потпуно нам је страно. Ми нисмо власници свежине ваздуха и бистрине воде. Па како их можемо продати или купити? Сваки делић ове земље свет је моме народу. Свака блистава борова иглица, свако зрно песка на речном спруду, свака маглица у тами шуме свети су у мислима и у животу мог народа. Сокови у дрвећу прожети су у сећањима црвеног човека. Када мртви бледолики оду у шетњу међу звезде, заборављају земљу, која им је дала живот. Наши мртви никада не забораве своју предивну земљу, јер је она мати црвеног човека. (…….) Део смо земље, и она је део нас. Мирисне траве су нам сестре. Јелен, пастув, велики ораото су наша браћа. Стеновити врхови, сточни пашњаци, топло понијево тело и човексве то припада истој породици. (…..) Знамо да нас бели човек не разуме. Њему је један део земље исто што и било који други. Он је странац што дође ноћу и одузме земљи све што му треба. Земља му није братвећ непријатељ. Када је покори, он креће даље. Оставља за собом гробове својих отаца и не пати због тога. Одузима земљу својој деци, и није га брига. Гробови његових отаца и земља што му децу родиостају заборављени. Према мајциземљи и братунебу односи се као према стварима што се могу купити, опљачкати, продати попут стоке или сјајног накита! Његова ће похлепа уништити земљу, и за собом ће оставити пустош. (…..) Највеће благо црвеног човека је ваздух. Све живо ужива исти ваздух – животиње, дрво и човек. Свима је тај ваздух потребан. Бели човек као да не опажа ваздух који удише. Попут неког ко је дуго на самрти, неосетљив је на смрад. (…..) Мораћете учити своју децу исто као што ми учимо нашуда нам је земља мати. Што снађе земљуснађе и њену децу. Пљује ли човек на земљупљује на себе самога. (…….) Шта год задеси животиње, убрзо снађе и људе. (……) Земља не припада човекучовек припада земљи. То добро знамо. Све је у међусобној вези, као што је породица крвљу сједињена. Све је повезано. Није човек творац ткачнице живота, већ је само влакно у њој. Што учини са ткачницомчини са собом. Чак ни бели човек, чији бог иступи и говори с њим као пријатељ са пријатељем, неће избећи заједничку судбину. (…….) Правом живљењу је крај. Почиње борба за опстанак…”

Нико од „великих филозофа“, чија дела представљају стожер мисаоне сфере Западне цивилизације, није показао интересовање за животну мудрост индијанског поглавице – која је доступна светској јавности још од 1854. године. Исто тако, нико од „великих филозофа“ није показао интересовање за стравичну судбину северноамеричких староседалаца које је амерички капитализам готово истребио. Ради се о највећем геноциду у историји човечанства у коме је побијено 98% индијанског становништва! Десетине милиона одраслих и милиони деце више од 200 година систематски су масакрирани од стране америчких власти. На том монструозном злочину заснива се „америчка демократија“ и „нови светски поредак“.

Како то да модерна филозофија није уочила да капитализам гура човечанство у провалију? То што је модерна филозофија отуђена од човека и његове конкретне егзистенције и што је, као таква, посредник између човека и света довело је до тога, да питање опстанка човечанства као најнепосредније егзистенцијално питање није постало битно филозофско питање. Показало се да се модерна филозофија заснива на егзистенцијалном априоризму и да има анти-егзистенцијални карактер. Она већ стотинама година спречава човека да увиди да је капитализам деструктивни поредак.

Модерна филозофија је филозофски облик у коме се појављују прогресистички митови које је створила на капиталистички начин заснована и инструментализована наука. Један од најпогубнијих митова је да је овладавање природом од стране човека најважнији показатељ прогреса. Повећавање извесности преживљавања човечанства никада није постављено као услов прогреса и никада није постало битно филозофско питање. Томе је допринело хришћанство са својом идејом о апокалипси. Пропаст света представља реализовање на капитализму заснованог прогреса који завршава са хришћанском апокалипсом.

Мишљење има конкретну историјску природу. Једно је када човек размишља на цветном пропланку, а друго када размишља на ивици провалије. Оно што је карактеристично за савремену филозофију је да филозофи филозофирају као да се човечанство не налази на ивици провалије. Не ради се више само о анти-слободарској, већ о анти-егзистенцијалној мистификацији света.

Традиционална филозофија заснива се на илузији да је могућа слобода ума без слободе човека. Ради се о дуализму духовног и материјалног света при чему се човек своди на res cogitans (Декарт). Код грађанских филозофа не постоји саморефлексија ума са аспекта конкретне неслободе човека који мисли. Слобода човека који мисли не поставља се као услов за одређивање истинитости филозофије. У питању је идеолошка подвала: филозофија је сама по себи сфера слободе – у односу према свету неслободе. Каква је то „слобода мишљења“ уколико човек виси над провалијом?

Као засебна друштвена област и засебна форма мишљења филозофија постаје појава sui generis. Путем магичног филозофског плашта филозоф лебди изнад света неслободе и деструкције и односи се према њему као да није настао у свету и као да не живи у њему; као да не учествује у стварању онога што треба “објективно” да анализира; као да није заинтересован за то какав ће тај свет бити и шта ће се са њим десити; као да његова мисао о свету није условљена природом тог света и природом његовог положаја у свету… „Слободни филозоф” постаје идеолошка маска неслободног човека, а филозофија конкретна лаж апстрактног човека који се појављује у одори “филозофа”.

Филозофија је специфична сфера политичког која је заогрнута велом „универзалне истине“. Слично је са религијом, с тим што њена „универзална истина“ има апсолутни карактер и не подлеже рационалној провери. Теза да је филозофија „трагање за истином“ само је један од начина на који се филозофија претвара у мит. Ако је суштина мудрости истина, поставља се питање о којој се истини ради? Историјски гледано, свака владајућа класа имала је своју истину. Истина владајуће класе у античкој Хелади заснивала се на робовласничкој, расистичкој, милитаристичкој, сексистичкој и педофиличарској природи тог света који је био утемељен у космичком поретку и у коме су владали олимпијски богови.

Филозофија претвара конкретне животне проблеме у апстрактна теоријска питања и на тај начин стерилише слободарске и животворне потенцијале ума. Она одваја ум од живота и гетоизује га. Свет, историја, човек… – све се добија се из задате идеолошке сфере која се појављује у виду „филозофије“. У савременом капитализму филозофија је лишена хуманистичке и животворне бити и сведена је на техничку дисциплину. Она се заснива на капиталистички начин инструментализованом уму који је сведен на технички ratio. То је, заправо, најважнији начин на који владајући поредак присваја и уништава ум.

“Филозофи” се односе према филозофији исто онако како се теолози односе према религији: они у њој виде ексклузивно средство владајуће „елите“ за духовно поробљавање радних “маса”. Филозофски елитизам проистиче из класног елитизма. Тежња за доминацијом, у виду наметање “истине” присвајањем ума, само је један од појавних облика владајућег духа класног друштва у коме је интелектуална делатност привилегија владајућег слоја. Филозофи не настоје да поуме свет, већ да се обрачунају с мишљу која доводи у питање њихов елитистички статус. Они не теже зближавању људи, већ успостављању власти над људима. Оно у чему су филозофи јединствени је да су они власници „истине“ и да су „обични људи“ не-умне сподобе и као такви нижа бића.

Филозофија је институционализовани облик отуђења ума од човека. Смисао филозофије је у филозофирању, а то значи у одвајању ума од живота и на тај начин у спречавању поумљења људи, а не у очувању опстанка света и остваривању слободе човека. Филозофска реторика је замка за ум. Она ствара мисаоне лавиринте у којима човек, у настојању да дође до истине, губи историјску самосвест и постаје жртва илузија. Филозофија није „трагање за истином“, већ задавање „истине“. Путем филозофије истина бива лишена конкретне историјске природе и добија идеолошку димензију. „Истина“ постаје средство за обрачун с човеком као визионарским и мењалачким бићем и као таква средство за очување постојећег света. Хајдегерова фундаментална онтологија је типичан пример.

Филозофија није само начин сакривања и мистификовања истине, већ и одузимање људима права на умност и лишавање људи ума. Као што су свештеници имају ексклузивно власништво над „богом“, тако филозофи имају ексклузивно власништво над умом. Тврдња да је филозофија самосвест умног, што значи да мисао путем филозофије стиче легитимност умног, представља идеолошку подвалу. Укидање филозофије као посредника између човека и света подразумева ослобађање ума из кавеза филозофије.

Историја филозофије“ лишава филозофију историјске основе и претвара је у над-историјску сферу. Филозофи бивају лишени свог конкретног друштвеног бића и претворени у „филозофски ум“ који лебди над светом. Они настоје да прикрију извориште и мотиве филозофирања да би створили лажну слику о својој “непристрасности”. И филозофи имају своју мантију. Иза филозофске “објективности” крије се класна, групна и лична пристрасност. “Филозофи” су сујетни људи. Њихово филозофирање не заснива се на потреби за истином, већ је условљено ниским страстима и личним интересима. „Филозофе“ не зближава слободарско надахнуће, већ елитистичка надменост.

Грађанска филозофија производи лажну слику света и на тај начин настоји да спречи његову промену. Дијагноза капитализма заснива се на политичкој стратегији која настоји да по сваку цену сачува капитализам. Филозофи нису „објашњавали свет“, као што то тврди Маркс, већ су га мистификовали. Да су филозофи „објашњавали свет“ неминовно би дошли до закључка да се капиталистички свет заснива на деструкцији. Имајући то у виду, стварање новог света, који се заснива на егзистенцијалној извесности, одавно би постало најважније филозофско питање.

Уместо да се залаже за друштвени поредак који се заснива на уму, филозофија следи дух деструктивног безумља и уништава критички рационализам и визионарску свест. Типичан пример је филозофија игре, као и филозофија спорта и олимпизма. Сваком умном човеку је јасно, да инсистирање на игри као „оази среће“ (Финк) само доприноси очувању света несреће. Исто тако, сваком умном човеку је јасно, да инсистирање на принципу citius, altius, fortius неминовно води уништењу човека као хуманог и природног бића. Упркос томе, грађански филозофи глорификују спорт јер је он спектакуларни рекламни спот капитализма и као такав најважније политичко средство за интеграцију потлачених у капиталистички поредак.

Колико је грађанска филозофија неумна и у којој мери је сведена на средство за обезвређивање човека и за оправдање капиталистичког терора над људима показује и следећи пример. Грађанска антропологија заснива се на тврдњи, да је човек по својој природи грамзива звер која има потребу да убија. Вук је проглашен за непосредног претка човека. Свако сеоско дете зна да вук нема потребу да убија, већ да задовољи глад, као и да одбрани своју младунчад. Када се засити, вук нема потребу да напада друге животиње, ни човека. Исто тако, свако сеоско дете зна да је човек припитомио вука тако, што га је хранио. Захваљујући томе, вук је од крволочне звери постао пас – „највернији пријатељ човека“. Пас који је припитомљени вук постао је племенити створ и као такав „највернији пријатељ човека“, а човек који нема никакве везе са вуком и потиче од доброћудног шимпанзе има „вучију природу“, што значи да је „крволочна звер“?! Мудро, нема шта!

Имајући у виду природу капиталиста, политичара, новинара, филозофа, свештеника, трговаца, адвоката и припадника других „елитних“ професија, могло би се закључити да нису сви људи настали од вука, већ да су неки настали од пацова, а неки од змије, хијене, твора… Ево праве теме за грађанску антропологију!

Филозофија је условљена природом конкретног историјског тоталитета у коме настаје. Капитализам као тоталитарни поредак деструкције условљава антиегзистенцијални карактер грађанске филозофије. Филозофија не разоткрива оно што је скривено, већ скрива деструктивну природу капитализма и еманципаторске потенцијале који су створени у грађанском друштву који пружају могућност за стварање новог света. Филозофија не ствара само привид рационалног ирационалној природи капитализма, већ је облик у коме се појављује деструктивни капиталистички ирационализам.

Поделом филозофије на посебне сфере долази до сакаћења ума и на сукоб у оквиру филозофије који усмерава ум на бесплодне расправе које, када се има у виду сва драматика уништења света, имају анти-егзистенцијални карактер. Филозофска расправа своди се на одвлачење ума од битних животних проблема и на нагомилавање филозофског празнословља које блокира ум. Уместо да тежи мишљењу које има животворни карактер, филозофија је сведена на стерилно филозофско знање. Историја филозофије своди се на филозофску догматику која блокира могућност да се ум слободно односи према свету који пада у све дубљу провалију егзистенцијалног безнађа.

У савременом капитализму филозофи су постали капиталистички теолози који не стварају виртуелне светове путем религиозне мистике, већ путем технократског начина мишљења који уништава хуманистичку визионарску машту и производи виртуелне светове као потрошачку робу. Обрачун капитализма с животом одвија се у облику обрачуна с визионарском свешћу. Филозофи стварају свет без будућности и на тај начин постају гробари човечанства.

У „потрошачком друштву“ филозофија је постала дисциплина која је подређена правилима show-businessa: постала је забављачка вештина. И када постављају битна питања, филозофи то раде на такав начин, да она губе озбиљност и добијају карикатуралну димензију. Филозофија је сведена на забављачку реторику која тежи да се појави у спектакуларном облику, што значи у тржишном паковању. „Квалитет филозофа“ мери се величином хонорара који добијају за своје наступе. Филозофи су постали дворске луде капитализма.

Капитализам уништава умног човека и умни однос човека према свету и животу и своди човека на потрошачког идиота. Брзина обрта капитала је она “мистична” сила која одређује живот човека и развој света. Динамика живота која је диктирана брзином одвијања процеса капиталистичке репродукције и тотално комерцијализовање света, које уништава потребу људи за озбиљним мишљењем, представља чекић и наковањ између којих се налази савремена филозофија. Стварање филозофских дела условљено је све бржим окретањем капиталистичког замајца и све суженијим менталним способностима људи чији је мозак осакаћен капиталистичким начином живота и владајућом пропаганданом машинеријом.

Путем медија, који су у рукама капиталиста, у јавности се појављује само она мисао која се обрачунава с еманципаторским наслеђем грађанског друштва и с визионарском свешћу. Јавни простор препуштен је корумпиран политичарима, полуписменим ТВ водитељима и дежурним „коментаторима“, док је стварни политички простор, који се налази изван видокруга јавности, препуштен најмоћнијим капиталистичким клановима који, заслепљени својим приватним интересима, доносе одлуке које угрожавају опстанак човечанства.

Главни извори „умности“ у „потрошачком друштву“ су рекламе. На њима нема замишљеног човека, већ менталних дегенерика који се са религиозним заносом односе према рекламираној роби. У светлу све интензивнијег процеса идиотизовања људи и уништења живота може се на прави начин схватити сва погубност гетоизовања ума. Ради се о двема странама истог процеса чију окосницу чини деструктивни капиталистички ирационализам.

Крај филозофије“ као конкретни историјски процес појављује се као уништење способности човека да доноси самосталне судове и да се понаша сходно њима. Ради се о укидању ума и слободе, односно, могућности остварења умне слободе. Циљ грађанске филозофије је спречавање радикалних друштвених промена уништавањем могућности да се мењалачке воља заснује на уму. “Разарање ума” (Хоркхајмер) је одговор капитализма на све већу егзистенцијалну кризу коју ствара и на постојање објективних могућности за укидање капиталистичког света. Грађанска филозофија уништава клицу novuma која је створена у капитализму тако што уништава његову историјску родност. Отуда она инсистира на анти-визионарском начину мишљења и филозофским дисциплинама које прикивају ум човека за постојећи свет који се заснива на деструктивном капиталистичком безумљу. То је основни разлог што је спорт, као спектакуларни облик прикивања човека за постојећи свет, постао владајућа (квази) религија у капитализму.

Филозофија спада у „праисторију“ (Маркс) људског друштва – заједно са капитализмом и његовом интелектуалном надградњом. И када критикује постојеће филозофија доприноси његовом очувању јер репродукује свет који је подељен на сфере које су отуђене од човека. У том смислу, филозофија је отуђени облик разотуђења. Критичка расправа о филозофији остаје у сфери филозофије уколико није повезана са критичко-мењалачком праксом. Овде треба имати у виду Марксову тезу да је „исправна теорија свест праксе која мења свет“. Мењалачки однос према свету условљава природу мишљења. У том контексту могућа је слободарска филозофија, која има критичку самосвест, која усмерава мењалачку праксу ка коначном укидању капитализма и самим тим ка укидању филозофије као од човека отуђеног мишљења.

Човек не може да изађе из света и да се односи према њему као ван-световно или над-световно биће, али може да „извири“ из света. Природа тог „извирења“ такође је условљена природом света и његове конкретне егзистенције, али му она пружа могућност да успостави однос према постојећем свету и да баци поглед према будућности.

Поред позитивистичког односа према постојећем свету, при чему је свет сведен на саморепродукујућу датост, постоје митолошки, трансцендентални, виртуелни и визионарски однос према свету. Човек стиче представу о природи своје конкретне егзистенције у односу према идеализованој представи прошлости; у односу према илузорном небеском свету који је производ религиозне маште; у односу према виртуелним космичким световима који су производ сајантистичке космолошке фантазије; или у односу према замишљеној и могућој будућности овоземаљског света.

Оно што пружа могућност човеку да „извири“ из света у коме живи је историјски ум, а то значи визионарска машта. Путем историјског ума, који има дијалектички карактер, човек може да уочи конкретна егзистенцијална и есенцијална ограничења у којима живи, као и конкретне егзистенцијалне и есенцијалне потенцијале за стварање будућег света, а који путем слободарске и стваралачке праксе могу да се реализују. Историчност људске егзистенције је полазиште за одређивање њене саморефлексије. У том контексту појављује се идеја прогреса и визионарска свест. Квалитет ововременске егзистенције човека одређује се у односу према све драматичнијем уништавању живота на Земљи и у односу према животворним потенцијалима који су створени – који подразумевају и животорне способности човека као слободарског и друштвеног бића које нису, али могу да буду реализоване у виду стварања новог света и тиме нове егзистенције.

Будући да је филозофија облик у коме се појављује деструктивни капиталистички ирационализам, захтев за „реализацијом филозофије“ представља доливање уља на ватру која спаљује свет. Уместо „реализовања филозофије“, треба укинути филозофију укидањем капиталистичког света и постајањем човека еманципованим умним бићем. Укидање филозофије не подразумева одбацивање, већ оживотворење слободарских и животворних потенцијала филозофске мисли. У том контексту посебно место добија дијалектичко мишљење које превазилази ум који је прикован за свакодневницу и који није у стању да сагледа процес историјског развоја друштва – без чега човек не може да стекне самосвест као историјско биће.

Марксова мисао отвара могућност за демистификовање филозофије и за развој еманципаторског ума. Она се обрачунава с филозофијом као од човека отуђеним умом који посредује између човека и света и који служи владајућем поретку да се обрачуна с критичко-визионарским умом и слободарском борбом потлачених. Маркс је настојао да укине филозофију тако што ће она бити реализована револуцијом потлачених и освешћених радних људи.

Данас ум треба да буде повезан са борбом човечанства за опстанак. Он треба да постане „својина“ човека као еманципованог умног бића и као такав основна интегративна снага друштва. Ум треба да се ослободи из кавеза филозофије, науке, религије, политике… и да се врати животу тако што ће постати темељ успостављања међуљудских односа, као и схватања света и односа према будућности. Треба створити животворни ум који ће бити најважнији облик у коме човек изражава своје човекобивство. Свака реч коју човек изговори треба да буде умна – да проистекне из ума и да буде упућена уму. „Поумљење света“ подразумева постајање људи еманципованим умним бићима.

Уместо да је ум десетина хиљада људи који се баве филозофијом и друштвеним наукама, и који представљају најобразованији део човечанства, усмерен ка поумљењу света и борби за његов опстанак, он је усмерен на бесплодне академске расправе и тумачење мисли појединаца чија се филозофија своди на стварање мисаоног лавиринта из кога нема излаза. Типичан пример је однос академске интелигенције према Хајдегеру.

Истински ум није могућ као привилегија уске групе људи, већ као право и конкретна могућност човека. Идеал ума који се еманциповао од филозофије је умни човек и друштво као заједница еманципованих умних људи. Заинтересованост човека да решава конкретне животне проблеме од којих зависи његов опстанак и слобода усмериће човека ка умном мишљењу. Само у контексту борбе за опстанак човечанства и природе човек ће постати еманциповано умно биће.

До истинске “воље за моћ” може се доћи само у односу према деструктивној капиталистичкој помами која условљава да човек води не-умни (само-деструктивни) живот. Основно умно начело с којим се треба руководити је – очувати живот на Земљи. То је најважнији умни путоказ. Бити човек данас пре свега значи борити се против капиталистичког екоцидног тероризма за опстанак живота.

У свету који је постао капиталистички крематоријум „слободно мишљење“ је идеолошка подвала. Нема истинског ума без слободног ума, а нема слободног ума без слободног човека. Тек у правој историји, што значи у будућем бескласном (комунистичком) друштву, могућа је истинска слобода човека, а самим тим умовање као слободна активност слободног човека која није сама себи смисао већ је најважнији садржај животворног живота.

Филозофија може да буде укинута једино револуцијом, а то значи реализовањем животворних потенцијала које конкретна егзистенција човека као стваралачког и еманципованог друштвеног бића носи у себи. Не мистичне силе које добијају митолошку димензију, већ животворни потенцијали националних култура и грађанског друштва, као и животворни потенцијали човека као стваралачког и друштвеног бића представљају ону моћ која пружа могућност човечанству да спречи уништење живота и створи хумани свет. Револуција је једини облик егзистенције који подразумева укидање процеса који своде човека и свет на предметност. Она руши зидове који се дижу између човека и света. Она је истински начин реализовања човека као стваралачког и визионарског бића. Постајањем капитализма тоталитарним детруктивним поретком револуција је постала највиши егзистенцијални изазов и најаутентичнији начин живота. Она је постала врховно начело животворног хуманизма и као таква врховни принцип на коме треба да се заснива животворна пракса. Филозофија, која је присвојила ум, треба да буде укинута умним светом, а то значи постајањем људи животворним умним бићима. Враћање ума човеку није само најважнији есенцијални изазов, већ је постао најважнији егзистенцијални императив. x x x

Ovisnost

Ovisnost je suprotnost slobodi, što manje ovisimo o bilo čemu (u materijalnom smislu) to smo slobodniji.  Što veću potrebu osjećamo za duhovnim vrijednostima i obogaćujemo svoj duh to smo slobodniji. Što više znamo, imamo više prijatelja koji nam vjeruju, spremniji smo da im pomognemo .

Onaj čovjek koji zna da pliva i leti (sa zmajem ili avionom) on je slobodniji od onoga koji zna samo da korača i vozi.

Znanje oslobađa.

Zato treba učiti čitav život.

Ljubav prema slobodi je pola slobode.

Sloboda je uslov života.

Ako je kapitalizam po definiciji, davanje prioriteta sticanju materijalnog bogatstva i njegovoj trenutnoj potrošnji nad poštovanjem moralnih vrijednosti jednog društva, onda je Jovan Krstitelj bio prvi koji je na to ukazao.

Čak je tražio od onih koji teže samo sticanju sve više dobara, pohlepnih, prevrtljivih vladara i njegovih poštovalaca da se pokaju.
To je toliko razbjesnilo pijanog Iroda da mu je zbog toga odsjekao glavu.

Pošto se nastavilo kritikovanje nemoralnosti i izopačenosti sistema, Imperije i njihovih vazala od strane nastavljača ideja Jovana Krstitelja predvođenih Isusom Hristom, kažnjavanje je postalo brutalnije – razapinjanjem na krst.

Zbog takve brutalnosti pokret otpora imperiji je nastavljen u katakombama.

Kada je istrajnost revolucionara zadivila vladare oni su upotrebili najmoćnije oružje protiv njih, institucionalizovanje.

Ni jedna religija se do tada nije pokazala toliko praktičnom za provođenje klasne eksploatacije kao Hrišćanstvo, a kasnije i Islam.

Od kritičara razvrata postala je onaj koji opravdava vladara pred narodom. Samo je katolička crkva mogla narodu da opere savjest, oprosti grijehe, da utjehu, obećanje raja za njih i pakla za vladare i povede ga u rekonkvistu, a zatim i u novi svijet.

Osnovne činjenice se relativizuju i nedovoljno kritički vrednuju, procjenjuju. Isus Hrist je ponižavan, mučen i ubijen na najsvirepiji način jer je govorio protiv (imperije i njenih satelita) nemoralne vlasti.
Te nesporne istorijske činjenice su pokrenule prve hrišćane na nenasilni otpor, ne samo protiv te konkretne vlasti već i protiv sve veće erozije morala, sve lakšeg lišavanja tuđih života i eksploatacije slabijih.

Preko dvije hiljade godina traje sve veća idiotizacija naroda od strane religija kroz sve veći totalitarizam.
Religija tvrdeći da je svaka vlast od boga, guši slobodu zabranjujući kritiku vlastodržaca.
Ni mađarski zid, žica, nikako ne mogu da otvore oči da smo mi svi u logoru.

Da nas moderni kapoi tjeraju da radimo samo za hranu i režije.

Da nas truju GMO i hibridnom hranom i aditivima.

Da nam djecu prisilno vakcinišu.

Da nam mediji liče na razglas u logoru., samo što ovaj logor više liči na indijanski rezervat, gdje još ima lijepih stvari na koje se koncentrišemo da na trenutak zaboravimo na peć koja nas na kraju čeka.

Na novi budući rat, u kojem ćemo mi matori gledati kako nam djecu šalju u NATO mirovne misije.

Kad mladima promene svijest, oni će sami da se prijavljuju (jer će im TO i SPORT biti jedini izlaz iz geta).

Vizije

Odbrana ljudskosti
Stoička vizija jasno pokazuje kuda se treba kretati, šta treba postići.
Čovječanstvo se nalazi u krizi, oko toga se mogu svi složiti.

Ali oko dimenzija krize, uzroka i rješenja se mišljenja sukobljavaju do te mjere da su mnogi spremni ubiti one koji ne dijele njihove stavove. Za uzroke krize optužuju jedni druge, a rješenje vide u eliminisanju, neutralisanju, eksploatisanju drugih.

Jedni ljudi ubijaju druge ljude ubijeđeni da ne postoji drugi, efikasniji, pravedniji način za rješenje problema, neprimjećujući da je mnogo veći problem u sistemu nego u ljudima.

Sistem stvara (bira ljude i transformiše u neljude) čovjeka bez ljudskosti. Brzina i efikasnost su postali važniji od nus pojava koje proizvode. Kolateralna šteta u ljudskim žrtvama je zanemariva i za velike i male narode i ljude.

To je zbog ljudske ograničenosti da vidi samo do horizonta, a preko njega zamišlja. Onaj ko se izdigne dobija veću, cjelovitiju sliku pa može više da shvati, izgradi viši nivo svijesti.

Za shvatanje veličine krize potrebno je postići maksimalan nivo sagledavanja, koji uključuje sve dimenzije. Korjenje problema seže u daleku prošlost, u duboku podsvjest, u morfologiju ljudske prirode.

A tendencije za eskalaciju krize su sve veće.

Iako većina misli da je problem u hardveru (ljudima), ja sam duboko ubijeđen da je još veći problem u softveru (vrednosnom sistemu, poretku, potrebama, navikama, idejama) koji pokreće , usmjerava ljude.

Taj softver po kojem živimo se obično zove (od onih kojima smeta) kapitalizam, iako je takva definicija davno prevaziđena.  Jer nije više dominantna svjesna borba za sticanje kapitala, već podsvjesna (često neracionalna) potreba za destrukcijom (svega što nam se nalazi na putu ostvarenja naše sreće).

Od kako je Aleksandar Makedonski uništio gordijev čvor, postao je uzor kako se brzo i efikasno rješavaju problemi i malo ko (politički relevantan i ekonomski uspješan) želi da analizira, rješava ili izbjegava probleme, ako može da ih uništi.

Gordijev čvor je bio remek djelo antike, zagonetka koja je razotkrila ogromnu aroganciju osvajača (ako nešto ne možeš riješiti, moraš ga uništiti).

Zato bi se sadašnji poredak trebao zvati Destruktivizam (iako je za većinu to previše radikalan termin).

Konzumerizam se odnosi samo na ličnu potrošnju, a ne pokriva težnju za uništenjem konkurencije), ali dok to ne postane opšte prihvaćen naziv koristiću pojam kapitalizam kao najmanje loš naziv.

Kapitalizam podrazumjeva prikupljanje kapitala, novca, povećanje profita. Kredo današnjice je potrošnja, a ne prikupljanje. Stiče se samo da bi se potrošilo.

Troši se bez osjećaja mjere, posljedica, smisla.

Pa je potrošačko društvo termin za koji se svi slažu da bolje definiše poredak, sistem u kom živimo.

Potrošačko društvo uništava svako živo biće i čitav živi svijet u većoj mjeri nego što ga izgrađuje, obnavlja, stvara, unapređuje. To se vidi na svakom koraku zato što je to totalitaran poredak.

Takvu percepciju imaju samo oni koji su osjetili bič kapitalizma na svojim leđima (ili još gore na svojoj djeci). Ostali vide samo dobre strane koje njima gode. Kao što uživaju u toplom, sunčanom vremenu i cvjetanju voćki u februaru, neznajući da će ih prvi mraz sigurno uništiti i upropastiti rađanje te godine.

Veličinu zla, krize, problema svako osjeti individualno, i teško je nekome drugom nametnuti svoju procjenu ukoliko je njegovo iskustvo bez trauma.

Broj ljudi koji su danas bolesni od bolesti kojima je korijen u lošim navikama, štetnoj hrani, nastradali u automobilskim nesrećama, ratnim sukobima, porodičnom nasilju je sve veći i dokazuje da je sistem u kojem živimo više destruktivan nego konstruktivan.

Uzrok svih patnji i užitaka je u Sistemu po kojem živimo.

Ali većina se postepeno navikava i toleriše više nego što bi trebalo jer ne vidi realno rješenje, izlaz.

I tako prestaje da se bori za esenciju, za ljudskost, za vrlinu.

Kad se realno sagleda koliko je običan, dobar, skroman, pošten i zdrav čovjek ugrožena vrsta na ovoj planeti, i koliko mu (a naročito malim narodima) prijeti istrebljenje ili degeneracija (do jalovosti, neprepoznavanja i izopačenja), mora da uđe u borbu protiv sistema, a ne protiv ljudi koji ga opslužuju. A to često može da se ostvari bježanjem od neljudi.

Borba protiv kapitalističkog klasnog poretka se treba posmatrati kao pravi rat i borba za opstanak.

Ako generacija koja sad živi ne zaustavi destrukciju sljedećim generacijama to neće biti moguće.
Rat, odbrana (bez odbrane od agresije nema rata, samo kapitulacija) počinje mobilizacijom ljudi koji su sposobni i voljni da se bore.

To su najčešće oni koji su na svojoj koži osjetili teške bolesti, destruktivnost sistema, bič kapitalističkih korporacija, ili indiferentnost državnih institucija.

Front se prvenstveno otvara u svakom od nas, u borbi sa vlastitim porocima, slabostima, pogrešnim stavovima, navikama, željama, a zatim i sa destruktivnim uticajima spolja (medija, institucija).

Ranjeni često vide samo metak koji ih je ranio, ali ne i onog ko ga je ispalio. Naročito teško mogu da shvate zašto su meta i odakle tolika mržnja.

Srbe iz Hrvatske nije otjerao samo taj ustaški režim, nego su to legalizovale i Ujedinjene Nacije. Ne samo zapad već i sve ostale relevantne države (Kina, Rusija, Indija i td) zbog prihvatanja kapitalističke logike interesa i koristi.

Oni nisu vidjeli svoju korist u suprotstavljanju genocidu koji je vršen nad nama.

Za to oni ne snose istu odgovornost kao agresori, samo dokazuju da od njih nema zaštite ni velike koristi za nas. Mirno će posmatrati uništavanje malih, jer su i oni predatori slični njima.

Ta logika kapitalističkog uređenja,  taj sistematski poredak destrukcije nas proganja i ovdje.

Na drugog čovjeka ne gledaju kao na brata nego kao na konkurenciju ili radnu snagu.

Nije im samo interes otjerati nepoželjne (konkurenciju) nego da nam uzimaju i dalje. Da nas kontrolišu, iskoriste ili unište, kao manju ribu i kao konkurenciju.
Izbjeglice su grubo probuđene iz idiličnog sna multikulturalnosti i realsocijalističkog progresa.

Zato su svom snagom prigrlile novu mantru SAMO NOVAC VREDI, PRUŽA ZAŠTITU I TRAJE.

Većinom su se uključili u trku za novcem i sticanjem onog što im je oteto, ne shvatajući da im je u egzodusu izgubljeno ne samo njihovo materijalno bogatstvo, već i duhovni mir.

U njih se usadila sumnja u sigurnost koju pruža država, društvo, pa tu sigurnost traže u novcu.

Zato novi svjetski poredak nastoji da stvori što je moguće više emigranata.

Sigurnost čovjek može steći samo razvijajući svoje vrline, boreći se sa svojim porocima, sticanjem porodice, podizanjem potomstva.

U trci za opstanak nemože se pobjediti bez pomoći porodice, prijatelja, drugova, istomišljenika , saboraca.

Naročito je teško kad se nailazi na nove i nove oblike kapitalističkog sistema destruktivnosti.

Stoička škola treba da pruži pomoć, pronađe moguća rješenja, pruži podršku svakome pojedinačno da opstane, tako što će fokus sa materijalnog bogatstva prebaciti na duhovno.

Razvijanjem vlastite razboritosti, pravednosti, umjerenosti i hrabrosti (osnovne stoičke vrline) razvija se i zajednica u kojoj se živi.

Boreći se za zdravlje svoje djece stiče se veliko iskustvo.

Za veliku većinu bolesti niko nema potpuno rješenje, niti zna uzroke i nikog u suštini ne interesuje da fenomen porasta svih bolesti istražuje i rješava.

Tada sam shvatio da je uloga države samo da održava sistem (privilegije vladajuće klase) i sprema se za novi rat, a ne da analizira, unapređuje, liječi narod.

Koliko ja pamtim 40 godina država konstatuje da đaci imaju sve veće deformitete kičme, (najviše zbog teških torbi, slabe aktivnosti i dugog sjedenja), gubljenje vida, povećanje gojaznosti.

I ništa efikasno ne čine da spriječe deformaciju i degeneraciju najmlađih, najmilijih.

U državnim ustanovama ih interesuje samo da se što manje angažuju, da što manje rade za tu svoju platu.

A u privatnim da nam uzmu što više novaca.

Ubijeđen sam da je do autističnih simptoma kod većine dece došlo zbog genetičkog poremećaja uzrokovanog vakcinacijom , mnoštvom raznih hemijskih agenasa koje je unošeno u njihov organizam, i nasljeđivanjem sve slabijeg odbrambenog mehanizma, imuniteta.

Hibridnu hranu generacijama konzumiramo, što ostavlja posljedice tek na trećoj generaciji (to je dokazano na eksperimentima sa GMO hranom), sve u cilju što većeg profita farmaceutske, hemijske i prehrambene industrije.

Čak nam i industrija zabave(tv) usporava mentalni i emotivni razvoj.

Ako bi sve otrove tih industrija izbacili iz svog života desilo bi se čudo, organizam (i narod) bi se regenerisao i oporavio.

Ta revolucionarna promjena će svakoj porodici doneti preporod, a mislim da to može preporoditi i naš narod i čovječanstvo i izbaviti ga iz ralja potrošačkog društva. Mislim da treba razlikovati rad i stvaranje od trke za profitom po svaku cijenu.

Čovjek može, i treba, mnogo više da radi, kada radi za svoju porodicu.

Kada je taj rad u stvari borba za opstanak i svoje djece, i svog naroda, i ljudske vrste, onda on dobija novu dimenziju.

Opravdano je dati svoj maksimum za razvoj svoje porodice, svoje djece, a ne za udovoljenje svojih predimenzioniranih potreba.

Dobra, skladna, velika, jaka i funkcionalna porodica je prava mjera, idealan balans asketizma i rada.

To je naš rat protiv kapitalizma i trke za prokletim parama.

U tu borbu se mogu mobilisati samo oni koji su spremni da rade maksimalno, a troše minimalno, a svjesni su destruktivnosti kapitalističkog klasnog poretka i opiru se medijskoj torturi.

Istovremeno se kapitalistički sistemi (ekonomski i politički) trebaju proučavati da im se nađu slabe tačke.

Ono što im daje snagu je potrošački način života i nada u američki (ili evropski, ruski, srpski, hedonistički) san.

Što je teže, ljudi se više nadaju i vjeruju u očigledne laži i obmane.

Većina na agresiju reaguje povlačenjem. Dok manjina, alfa jedinke, istinska elita na pretnju reaguje munjevitim (nekad i samoubilačkim) napadom (za to imamo bezbroj herojskih primjera iz slavne prošlosti).

Smanjujući potrošnju djelujemo dvostruko,

  • slabimo mašineriju kapitalizma i
  • jačamo svoje zdravlje (ako unosimo manje štetnih stvari).

Izbacivanje iz ishrane i potrošnje svih industijskih štetnih proizvoda kao vida aktivnog otpora protiv kapitalizma i bojkotovanje svih njihovih institucija (mediji, banke, ugostiteljstvo, stranke itd.) su vrlo efikasan način borbe (Indija).

To je aktivno povlačenje većine naroda pred ofanzivom fanatika kapitalizma (identifikovanih kao vladajuće klase menadžera državnih institucija i multinacionalnih korporacija).

Kapitalistički poredak je stvorio svoje institucije da legalizuje pljačku(nacionalnih,prirodnih resursa i narodnih,civilizacijskih tekovina) i sprovede kontrolu nad ljudima (jedna klasa kontroliše drugu kao u koncentracionom logoru). Preko njihovih institucija mu se nemože suprotstaviti jer su tu najjači. To dokazuje da više od dva vjeka borbe PROTIV institucija kapitalizma njih samo jača i usavršava. Kad je novac najsigurnija vrijednost, sa njime se može kupiti svaki čovjek(ili kupiti neko ko će ga ubiti).
Treba se boriti ZA konkretne ljude njihove bolje, kvalitetnije odnose i razvijati ljudskost i dobrotu u svima(čak i u najgorima). Može se samo uticati na konkretne ljude lično. I to samo ličnim primjerom, odricanjem od svega što nam nije neophodno, i onoga što nas čini slabim i ovisnim, bolesnim, ljutim. Treba ohrabrivati vjerovanje da se ljudski organizam sam može odupreti skoro svakoj bolesti ako mu se obezbede maksimalno povoljni uslovi. Isto tako treba vjerovati da se i društvo može odupreti bolesti zvanoj kapitalizam, ako se otklone subjektivne slabosti (ovisnosti, pohlepa, arogancija) i objektivne okolnosti koje ga sputavaju (NATO imperija sa svojim sistemom imperijalističke dominacije preko promocije ljudskih prava i demokratije). NATO napada (ili drži pod opsadom)samo one narode koje ne može kupiti(kupujući ili instalirajući njihovu kvazi elitu).
Takvu vrstu borbe koju karakteriše povlačenje pred beskrupuloznom destruktivnošću kapitalizma i istovremeno mobilisanje pravih, jakih, svjesnih i slobodnih ljudi, bi se moglo usporediti sa kineskim dugim maršom. I Karl Fon Klauzevic smatra odbranu jačim vidom borbe od napada, jer po njemu rat počinje odbranom, jer ako se napadnuti ne brani ne može doći ni do rata. Moralne snage su u središtu njegove ideje o ratu.
To je revolucija iznutra sa jedinim oslanjanjem na sopstvenu snagu. Moguće je samo ako svaki čovjek prevlada ovisnost, svoje mane i poroke u sebi, a to može samo uz pomoć porodice i prijatelja. I samo ako shvati da smo svi rođeni slobodni, zdravi, sretni i sami smo odgovorni da takvi i ostanemo dalje ili da ponovo takvi postanemo.
Odlaskom kod doktora ili na izbore mi samo prividno prenosimo odgovornost na druge, i djelimo odgovornost (kredite vraćaju birači). Nismo mi sami (i jedini) odgovorni za svoj društveni status (kao što nameću osjećaj krivice gubitnicima), ali smo odgovorni za svoje zdravlje i svoje vrijeme jer samo mi snosimo posljedice protraćenog vremena i upropaštenog zdravlja.
A kapitalizam nas ubjeđuje da smo rođeni dužni, bolesni, bespomoćni (s lošim genetskim predispozicijama) i da se sve to može promjeniti samo sticanjem bogatstva ili ulaganjem novca u liječenje i školovanje i zapošljavanje. Samo naši zdravi preci su imali zdravo potomstvo, nasljeđuje se stepen zdravlja (koji se može i unaprediti), a ne nasljeđuju se bolesti u toj mjeri koliko nas ubjeđuju. Tako da smo još i više (nego smo toga svjesni) odgovorni za zdravlje naše djece. Svako ima veću ili manju sklonost prema svim bolestima. Za autizam kažu da je genetski poremećaj, pa samim tim traže genetsku sklonost, a ne istražuju šta je to kroz generacije uticalo na premjenu gena.
Onaj ko hoće da promjeni čitav svijet neka prvo promjeni sebe( Indijska izreka)
Suština je da treba prvenstveno živjeti u skladu sa prirodom i njenim zakonima i poštovati prvo zdrav razum, najstarije moralne zakone i stara pravila zdravog života,a zatim i ostale zakone. I stvarati novi svijet koji se temelji na najstarijim vrednostima,nikada ne kršiti zakone i hraniti se onako kako su se hranili naši preci. Jedini korak naprijed je vratiti navike i vrijednosti hiljade godina unazad.
Samo čovjek koji se osjeti jakim i ponosnim što je dio društva ljudi otpornih na pritisak sistema , može razvijati svoje vrline. To je asketsko društvo koje naročito gaji antičke vrline razboritost, umjerenost, pravednost i hrabrost. Ako sebi postavi obaveze da mora da čuva planetu tako da čuva svoje i zdravlje svojih bližnjih izbjegavajući konzumiranje bilo čega štetnog (čak i u najmanjoj mjeri) i da radi maksimalno da obezbedi egzistenciju svoje porodice i kroz to da održava svoju kondiciju može se smatrati asketom.
Asketskim vaspitanjem se stvaraju svjesni i jaki ljudi i narodi, a hedonističkim životom se slabi i duh i tijelo.
Ljudi koji shvataju Slobodu kao neovisnost o bilo kojem vidu štetne ovisnosti (alkohol, nikotin, droga, kocka …itd.) su askete. Slobodu kao potrebu da uvjek budu iskreni i iskažu svoje mišljenje, oni koji vole istinu i mudrost su filozofi. Takvi ljudi su slobodni od malograđanske uskogrudnosti, snobizma, oportunizma, kukavičluka, loših navika i arogancije.
Ljudi koji shvataju Jednakost kao ravnotežu, balans između mogućnosti i potreba. Koji su spremni na smanjivanje svojih potreba i povećanje svojih mogućnosti. Koji su spremni da trpe i tako jačaju svoj karakter. Jednako se apriori odnositi prema svakom čovjeku sa maksimumom poštovanja, iskrenosti i srdačnosti je uslov plemenitosti ,a postupati recipročno, prema jednakima jednako i prema nejednakima nejednako je uslov pravednosti. Vjernost je vrlina koja se gaji uprkos iskušenjima, a neophodna je za očuvanje porodice.
Ljudi koji Bratstvo shvataju kao pripadnost slobodnim ljudima kao nekoj vrsti posljednjih Mohikanaca,kao pripadnost plemstvu, a ne plemenu. Koji imaju jači osjećaj solidarnosti i pripadnosti prema porodici, narodu i drugovima nego prema bilo kakvoj količini novca ili nekoj kapitalističkoj instituciji, oni nisu na prodaju. Ljudi koji osjećaju Bratstvo kao vezu sa čitavim čovječanstvom i izbjegavaju sukob sa bilo kojim čovjekom čak i po cijenu svoje štete. Ali taj svoj ’’poraz’’ uvjek pamte i uvjek se spremaju da ne dođu u sličnu situaciju, da znaju od koga šta mogu očekivati. Osjećaj za Bratstvo prema ljudima podrazumjeva i osjećaj opreza, distance pa čak i određenu dozu straha od neljudi.
Selekcija je uslov evolucije. Bratstvo podrazumjeva lojalnost prema zajedničkim precima,osjećaj istih korjena koji nas vežu, ali ne i zajedničku podjelu odgovornosti i zasluga (ako i jesmo braća, ali nam kese nisu sestre). Braća pomažu i savjetuju jedan drugog, ali ne komanduju jedan drugom (koordinacjia i kooperacija, bez subordinacije). Neljudi uživaju u tlačenju i potčinjavanju, zato opstaju u velikim hibridnim zajednicama. Slobodnim ljudima (kao i slobodnim umjetnicima, novinarima i misliocima) ne treba nikakva organizacija da bi opstali, ali im treba bratska pomoć.
Kapitalizam širi terorizam, a Čovječanstvo treba da širi ljudskost po svaku cijenu. Mir po cijenu gubitka teritorija. Narod u Krajini je izabrao život, a žrtvovao teritoriju (svoju zemlju). Mir sa neljudima može, ali pomirenje sa neljudima nikada. Ali u ratu se ne može boriti protiv rata, nego samo za pobjedu po svaku cijenu. Protiv rata se mora boriti u miru praveći zidove koji nas štite, a neljude odvraćaju. Jer samo nas dobri bedemi oko nas i u nama mogu spasiti. Rat traje uvjek samo što mijenja formu, pa iz oružanog prelazi u ekonomski pa u ideološki. Samo se u ratu vidi ko je vjera ko nevjera, na koga se možeš osloniti i ko će ti pomoći. A u miru se može bolje vidjeti ko su neprijatelji i gdje vrebaju. Neprijatelji, neljudi oko nas su ljudi u kojima je neljudskost, zlo prevladalo. Zato se treba prvenstveno boriti protiv zla u sebi. Protiv loših navika i slabog karaktera se bori postom, samodisciplinom. I zlo i snaga ulaze na usta , ali i iz usta.
Pošto je kapitalizam totalitaran, protiv njega se može boriti unutar njega širenjem prostora u kome novac nije ključni faktor. To su oaze slobodne teritorije unutar okupirane zemlje (da ne bi prošli kao Kozara, Varšava, Užice treba ih kriti). I dokazivati da život može funkcionisati i bez novca.
Opovrgavati tezu da je čovjek siromah niko i ništa, da se novcem može sve kupiti. Treba isticati primjere skladnog i sretnog života i u siromaštvu (nasuprot tvrdnjama raznih rialitija gdje oni sa renoviranjem unose sreću u kuću). Treba obnoviti sjećanje na sve heroje iz mira kao i svih prošlih ratova kojima nije novac bio motivacija, a zahvaljujući njima je veličana ljudskost. Korporacije vide kolika je ovisnost čovjeka o novcu, pa se trude da zaposlene motivišu i drugim sredstvima kao što je obećanje o napredovanju, organizuju se druženja da se razvija osjećaj pripadnosti poznatoj firmi ili profesiji. Da bi ljudi lakše trošili izmišljene su i platne i kreditne kartice kao i ol inkluziv turistički aranžmani. Sve to može da čovjeka motiviše i više od novca da korisno radi za društvo kome pripada.
Ljudi misle da nešto posjeduju ako su to kupili, i ako misle da to mogu dobro prodati. Novac je mjerilo posjedovanja.Svjesni su relativnosti te vrijednosti, ali ipak u nju vjeruju.Vjeruju i u vrijednost vremena, ali ga potcjenjuju .
Ja vjerujem da mi zaista posjedujemo samo naše vrijeme i zdravlje, i moramo ih čuvati više od materijalnih dobara, teško ih je mjeriti. A moramo ih ulagati u našu djecu.
Vrijeme kao budućnost, kao velika šansa. Kad se rodimo imamo ga puno na raspolaganju i neznamo ga čuvati i cijeniti, ali pred kraj života nam jako puno vrijedi i svaki novi dan je kao dar. Samo ljudi sa vizijom budućnosti mogu pravilno iskoristiti sadašnjost. Posjedujemo vrijeme i kao prošlost, kao uspomene, i kao znanje i iskustvo, i istorijsku svijest o dobru i zlu. Ono je samo naše čak i kad je provedeno sa nekim, i kad su detalji zaboravljeni. I naše vrijeme kao sadašnjost posjedujemo samo mi, iako se svi trude da nam ga otmu, i kad mislimo da nema izbora. To je mogućnost odluke i pobune. Što smo stariji vidimo da je sloboda pravilnog odlučivanja sve manja i često biramo između dva zla. Kao mladi uživamo u slobodi i teško nam pada bilo kakvo uskraćivanje. Vrijeme je najlakše protraćiti, potrošiti, propustiti. Zato mnogi ne žele raditi ništa da ga ne bi uzalud potrošili i tako ga najviše traće.
Drugo što zaista posjedujemo je naše zdravlje. Zdravlje kao sposobnost, snaga fizička i intelektualna i emotivna i duhovna i intuitivna. Zdravlje kao sposobnost regeneracije i reprodukcije, kao sposobnost odbrane organizma i tjela i duha. Zdravlje kao pretpostavka životvornosti, procjene prave mjere i ljepote. U zdravlju se prepoznaje ljepota, a u ljepoti zdravlje. Lijepo obrazovanje podrazumjeva dobrotu. Zdavlje kao pretpostavka za zdrav razum i zdrav duh. I zdravlja imamo najviše u mladosti, a cijenimo ga i čuvamo više u starosti. Što dokazuje da je vrijeme i zdravlje važnije od materijalnog bogatstva.
Jer su zdravlje i vrijeme preduslovi za život, a materijalno bogatstvo ga samo olakšava. A u velikoj količini bogatstvo guši životvornost.
Vjerujem da mi zaista posjedujemo samo ono u nama, dok ono oko nas ili pozajmljujemo ili trošimo, ili obogaćujemo ili traćimo, ili oplemenjujemo ili skrnavimo.
Da bi se organizovala proizvodnja za potrebe treba definisati potrebe pojedinaca. I to precizno za svaki dan, za svako doba, za hranom , odjećom, obućom, prevozom, grejanjem. Da bi se procijenile optimalne potrebe treba definisati minimum koji je potreban za život i maksimum svojih mogućnosti. Treba svaki čovjek da zna koliko mu je hrane i vode i ostalog, potrebno za jedan dan, pa tako da se organizuje (da ponese na posao hrane i vode koliko mu treba) i koliko može da radi.
Naročito mladi ljudi nemaju jasnu viziju svojih minimalnih potreba i maksimalnih mogućnosti.
Zatim treba naći proizvođače i dogovoriti minimalne cijene za siguran plasman robe.
Problem je u ljudskoj slabosti da može da potroši više nego što može zaraditi, stvoriti i zato se lako zadužuje. Sa smanjenjem duga raste sloboda. Ne treba ulaziti u dug bez obzira koliko bio povoljan aranžman zato što se okolnosti uvjek mjenjaju. A dugoročno treba težiti vraćanju svih svojih starih dugova. Nikome ne treba ostati dužan.
Treba stvoriti društvo u kome neće potrošnja biti ni razlog okupljanja(ugostiteljstvo, ni običaj (veselje bez jela i pića, pa susreti, rođendani, praznici bez poklona) nego nužno zlo svedeno na minimum.
Čovječanstvo će pobjediti, prebroditi (kao što je Kolumbo prebrodio Atlantik) kapitalizam samo ako efikasnije od kapitalizma rješi probleme organizacije, motivacije. Ako nađe bolju zamjenu za novac(naročito tuđi), kao mjerilo vrednosti. Samo maksimalno poštovanje moralnih autoriteta i njihovih sudova, zasnovanih na prokreativnoj moći, njihovom znanju i viziji budućnosti može da zamjeni moć novca. Zato su takvi ljudi ili marginalizovani ili utamničeni (u Hagu i kod nas).
Kapitalizam je softver po kome funkcioniše Imperija (hardver). Hardver čovječanstva mora biti još tvrđi, brži, umniji, slobodniji, složniji, funkcionalniji, prirodniji, pošteniji, istinitiji, pravedniji. Čovjek takav može postati kad se odrekne imperativa potrošnje, destrukcije i degradacije , a prihvati imperativ stvaranja, poštovanja i očuvanja.
Kad svoje društvo svjesno, planski, organizuje tako da se skladno razvijaju, poštuju i čuvaju sve klase. Kad vladajuća, upravljačka klasa bude služila radničkoj, a radnička vladajućoj u istoj mjeri onda će se društvo razvijati skladno i izbalansirano. Upravljačka klasa treba da daje svoj maksimum, da povede. To znači da oficir komanduje zamnom (kao Horacije Nelson), a ne juriš. Te da postoji prohodnost (ljudi , ideja, novca…) između klasa. Da trener traži od sportiste onoliko napora koliko sam može podnjeti. U rat može da povede samo onaj koji može da se stavi na čelo napada.
To znači da svaki član društva daje svoj maksimum, a od društva traži minimum. Da svoje sposobnosti povećava, a svoje potrebe smanjuje. To je komunistički princip po kojem većina porodica funkcioniše.
Kapitalistički sistem je (stara ,trošna) kuća u kojoj sad živimo. Ako se prema njemu odnosimo agresivno, destruktivno možemo izazvati rušenje koje će biti fatalno i za one koji ga ruše podjednako kao i za one koji ga održavaju. Stoicizam podrazumjeva građenje podsistema unutar kapitalizma. Stoicizam treba da nas zaštiti od destruktivnosti sistem i samodestruktivnosti nas samih. Stoicizam je kao nova knjiga (riječnik, uputstvo za preživljavanje) u biblioteci. A ne novi proizvod čijom kupovinom zadovoljavamo svoje potrebe. Niti sredstvo lične promocije.

 

Strategija

Principi strategije male kućne revolucije životvornim asketizmom

1.Aktivna defanziva (odricanje)
Ako rat počinje odbranom onda je vrijeme da za taj početak, za defanzivu. Aktivnu odbranu kroz bojkot plodova kapitalističkog sistema destrukcije, izlazak iz potrošačkog društva, revolucionarno smanjivanje potrošačkih navika i kupovine samo najosnovnijih potrepština, minimalno trošenje energije i ljudi. Maksimalno posvećivanje svojoj porodici i njenom pravilnom razvoju (intelektualnom i emotivnom). Prikupljanje, a ne rasipanje snaga i resursa. Aktivna askeza, znači davanje ličnog primjera razumnog žrtvovanja za svoju porodicu. I konstantno ukazivanje na neophodnost aktivnog djelovanja. Osvajanje vlasti, ulazak u političke partije i institucije je sizifov posao.  Borba za slobodu od tiranije nema veze sa borbom za vlast. Osvajanjem institucija te institucije mijenjaju (osvajaju osvajača). Demokratska utakmica troši ogromnu menjalačku energiju, koju treba usmjeriti prema bitnijim problemima. Poroci u nama su uzrok naših problema. Stranke deformišu ljude, stvaraju od njih slijepe izvršioce, a ne slobodne mislioce. Partije vode obične ljude u napad, juriš za vlast, u kojem su žrtve prevelike jer se neprijatelj krije u tenkovima(medijima). Ljudima treba zaštita, tvrđava na vrhu planine, a za to je potrebno izgraditi put dovesti materijal i ljude, te stvoriti uslove za život na vrhu planine. Jer je stvarna vlast izmještena iz naših institucija (u NATO imperiji), a problem je u poretku, sistemu, uređenju, a ne samo u konkretnim ljudima, strankama, državama.

2.Mobilizacija poštenih i svjesnih
Poziv kneza Lazara u bitku ima univerzalni, a ne ad hok karakter. Oni koji u kritičnom trenutku ne daju sve od sebe(pa čak I svoj život) za odbranu časti,poštenja,vjere,istine,slobode,ravnopravnosti, integriteta, ne mogu očekivati prosperitet u životu.Kapitalizam shvatiti kao šumski požar(LJ.Simonović Duci) znači da treba pozivati sve koji su svjesni zloćudnosti,štetnosti,destruktivnosti.Sve koji su stradali pod kapitalizmom od neljudi treba probuditi,osvjestiti i usmjeriti u kom pravcu se može bježati.Samo poštene ljude se može naučiti kako da kritički posmatraju sistem i da djeluju stvaralački, a ne da se prepuste fatalizmu kao većina vjernika.Da se ne potčinjavaju vještačkim autoritetima nego da cijene mudre ljude kao autoritete (npr. ,u medicini Đuro Vignjević,u ekonomiji Miodrag Zec, u filozofiji Ljubodrag Simonović Duci).Prozelitizmom katolička crkva pokušava pridobiti slabe i neodlučne.Jake,stabilne i iskusne treba tražiti u svim slojevima,narodima i generacijama.Objasniti im ideju ,ako ne shvate i prihvate odmah možda će kasnije.Oni mogu u svojoj sredini služiti kao uzor i svjetionik ,i uticati mnogo dublje i dalje.Čovječanstvo je podjeljeno na nacije zbog svojstva svakoga da svaku stvar ili pojam gleda drugačije iz svog ugla.Oni koji imaju slično iskustvo često se bolje razumiju od sunarodnika.Ljude unutar naroda spaja isto iskustvo i vjerovanje u isti sistem vrijednosti,zašto ih ne bi spajalo i izvan administrativnih granica.Jedino je ograničenje jezik,kad se ljudi razumiju mogu i da se slože.Uspjeh ideje je onoliki koliko je ljudi prihvati bez obzira na porijeklo,genetiku,državljanstvo.Onih koji su svjesni nepravednosti I destruktivnosti sistema,te neophodnosti držanja do poštenja,časti,istinitosti,iI slobodi je je relativno malo.Ali to ne znači da od tih vrijednosti treba odustati,nego da takve ljude treba okupiti da bi ih drugi lakše slijedili.Sadašnji poredak favorizuje poslušne,a oni sve češće nisu svjesni nemoralnosti svojih postupaka, ili im nije stalo do moralnih normi.Malo ko zna I svjesno se drži zlatnog pravila (ne činiti drugome ono što ne želiš da drugi tebi učini,i činiti drugome ono što želiš da ti drugi učine),jer je često u suprotnosti sa dužnosti prema poslu,profitabilnosti,isplativosti, lojalnosti prema državnim institucijama.

3.Diskretna aktivnost (uporan rad)
Sve treba raditi (računajući da to neko može zloupotrebiti) maksimalno oprezno,diskretno I sa puno obzira.Sve političke stranke,velike korporacije,mediji su ekspoziture obavještajnih agencija raznih imperija i država.Oni su izuzetno konspirativni, izuzetno kriju za koga rade. Samo se po njihovim motivima može nazreti čije su sluge. Čak se i oni boje izaći na vidjelo, iako su izuzetno jaki. Njihov je rad konspirativan (zavjerenički,služe se nečijom slabošću da bi ga iskoristili za svoje ciljeve), a diskretno se može u ljudima probuditi snaga i hrabrost da ostvare svoj napredak (zdravstveni,duhovni i intelektualni). Zato treba izbjegavati komuniciranje preko sajtova i društvenih mreža, naročito sa nepoznatim ljudima. Komunikacija elektronskom poštom između ljudi je manje javna, pa se može slobodnije i sigurnije komunicirati. Sajt i svaka javna tribina, aktivnost ima prednosti te što se brže neka ideja može prenjeti većem broju ljudi,ali se ne može objasniti fina kompleksnost ideje.i daje se mogućnost izvlačenja ideja iz konteksta i provociranja.Velika prednost malih i neupadljivih je da ih veliki i upadljivi ne smatraju bitnim,opasnim,korisnim, iskoristivim i kao takve ih ne diraju. Tigar nikad neće hvatati miševe. Sokrat kaže da se do istine dolazi dijalogom, a za njega je potrebno da se sagovornici pogledaju u oči.

4.Stoičko jačanje životvornim asketizmom (učenje, usavršavanje)
Svakim danom ljudi trebaju biti sve jači(fizički i psihički) jer je pred njima sve beskrupulozniji kapitalistički sistem. Usavršavanje svih performansi od usvajanja novih znanja do poboljšanja fizičke i mentalne kondicije je preduslov kome se mora sve podrediti .Mi smo u ratu u kome je odmaranje preveliki luksuz.I hranu treba uzimati onoliko da bi se preživjelo a ne da se uživa u njoj.Uživati treba u borbi i pobjedi.Pobjeda je onda kad smo slobodniji,zdraviji,složniji,mnogobrojniji i jači od fanatika kapitalističkog sistema.Treba da nas raduju i jačaju svakodnevne male pobjede(npr. Danas nisam potrošio ni jedan dinar,nisam upalio auto,nisam upalio tv) i uštede.Nikola Tesla je bio tako disciplinovan da je izračunao koliko mu je potrebno kalorija i samo toliko je pojeo hrane.Asketizmom koji je u cilju životvornosti,trpiti i odricati se stoički za dobrobit svog potomstva.Askeza (gr. ἄσκησις áskēsis – vežba, podvig) je način života koji se sastoji u odricanju od strasti i telesnih prohteva, kako bi se sticanjem vrlina postiglo duhovno pročišćenje, odnosno stanje bestrašća(definicija wikipedije). U širem smislu, asketizam ili podvižništvo predstavlja filozofiju koja nalaže dobrovoljno i svesno samoodricanje od materijalnih, telesnih i drugih potreba i ugodnosti zarad viših, duhovnih vrednosti. (Ivan Vidanović, Rečnik socijalnog rada) Asketizam je način života koji odbacuje “izopačenje ljudske ličnosti, bezobzirno iskorištavanje prirode i fizičke sredine i prevazilazi sebičnu težnju da se troši sve za sebe, a ne za zajednicu”(Askeza u Rečniku pravoslavne teologije). Životvorni asketizam pretpostavlja samoodricanje zbog svog potomstva, porodice, društva, prirode i pravde, poštenja i ljudskosti. A to su najveće vrijednosti. Suština je u evaluaciji i racionalizaciji potreba i ciljeva. Svakodnevno procjenjivanje prioriteta i veličine potrebe pomaže bolja organizacija vremena. Na primjer ujutro skuvati, ispeći dovoljno hrane i pića za cijeli dan, i držati se samo tih količina u ishrani taj dan, bez impulsivne kupovine. Razvoj trgovine (pa samim tim i privrede i kapitalističkog sistema) se zasniva na maksimaliziranju potrošačeve impulsivne volje za kupovinom. Tome služi kompletan marketing sa kojim smo u kontaktu na svakom mjestu u svakom trenutku. Biti imun na miris svježeg peciva ili pečenja, na novi film na televiziji, izbjegavati ugostiteljske objekte, prodavnice, televiziju, radio, vidovi su racionalnog, umjerenog, svrsishodnog stoičkog asketizma.
5. Meritokratija (ugledati se na bolje od sebe,a ne potčinjavati se volji većine)
Meritokratija je vođstvo, teorijski zasnovano na zaslugama, talentu, vještini, intelegenciji i drugim relevantnim vještinama ,prije nego na nasljeđu(aristokratija), bogatstvu (plutokratija) ili volji većine(demokratija).( Wiki.)
Demokratija bi bila idealna da ne postoji mogućnost neprijateljskog preuzimanja organizacije od strane obavještajnih agencija infiltracijom .
Demokratija kao način vladanja se smatra da je najmanje loša opcija, zato što se periodično preispituje i mjenja cilj i sredstva neke organizacije, ili institucije. Tako da je moguće odstupanje od početnog plana i vraćanje nazad(regresija u totalitarizam). Monarhija kao način vođstva je efikasnije (SAD i Rusija sa predsjedničkim sistemima su realno izborne monarhije). Kralj mora da povede u borbu,da se bori do kraja bez obzira na sve(kao Knez Lazar,Vožd Karađorđe). Demokratskim putem se agent provokator može infiltrirati u neku organizaciju doći do samog vrha i promjeniti pravac ili nacionalni interes (DOS,SNS,SPS su primjeri kako imperija iznutra degeneriše svaku organizaciju do koje joj je stalo).
Praktična meritokratija bi bila jedan vid monarhije bez biranja (na neki određeni rok,sa nekim mandatom) i nasljeđivanja. Kralj je neko ko je dokazao snagu svojim dugim i burnim životom da ga niko i ništa nemože korumpirati, uplašiti i pokolebati. Monarhisti, kraljevi sljedbenici mu se zaklinju na odanost i posvećenost cilju kao plemići, vitezovi, tako što ga prate dok god je on posvećen plemenitim ciljevima i pažljivo bira sredstva. Nema bezuslovne vjernosti.
U meritokratiji nema zagarantovanog praćenja (zaklinjanja na vjernost), već kritičkog preispitivanja svake nove inicijative lidera. Nasljednost titule je degradirala samu titulu i upropastila svaku monarhiju. Suštinska prednost monarhije je njegova nesmjenjivost, samo pravi kralj može sam da abdicira. Može da ga napusti većina sljedbenika, ali time ne gubi titulu. Jedino je važno da vodi u borbu za odbranu ljudskosti kao što je major Gavrilović branio 1914.Beograd. Kralj mora da ima svetinju koju brani. Vitez bez svetinje koju brani je običan plaćenik i ubica. Te svetinje nisu samo visoke moralne norme (softver) nego i konkretni živi ljudi od krvi i mesa (hardver). Današnje monarhije su pozorišta za dokone, a nekad su bile najsposobnije oružane formacije. Pravi kraljevi su krunisani na bojnom polju u vatrenom krštenju bitke. Kralj je onaj koji vodi u juriš pozivom zamnom. Onaj koji ostaje zadnji da štiti povlačenje. Kralj je onaj koji se naviše žrtvuje, kao što se žrtvovao Isus Hrist. Pravi kralj nema presto, već okrugli sto za kojim su svi jednakog prava glasa. Kralj je onaj koji uspjeva da motiviše, bez novca i obećanja, koga prihvataju aklamacijom. Svako treba da se ponaša kao da je takav kralj, naročito u svom domu. Demokratija bi trebala da ostvaruje zajedničke interese naroda oko kojih se svi mogu složiti, a ne kao sada nametanje zajednici ostvarivanje interesa većine glasača koji su izašli na izbore (a stvarno ispunjavanje interesa manjine koja kontroliše javno mnijenje koje je najčešće u rukama stranaca). Demokratija je samo jedan od oblika sistemskog kontrolisanja ljudi kapitalom, novcem, idejama, informacijama u cilju održanja poretka i povećanja profita. Koliko su god ljudi skloniji korupciji,toliko je demokratija(vlast naroda) u rukama najbogatijih. Demokratija je prepuštanje liderstva nekolicini(koji su skloniji kolebljivosti),a monarhija je praćenje jednog (koji se drži svoje misije). Demokratija ne veže ljude oko njihovog zajedničkog cilja,nego ih suprotstavlja kako bi svako svoj interes nametnuo kao interes većine.Demokratija pretpostavlja potčinjavanje trenutne manjine volji trenutne većine koliko god ona bila štetna kompletnoj zajednici u budućnosti, i koliko god su se sve prošle generecije borile protiv onoga što je trenutni interes vlasti.

6. Totalna posvećenost gajenju vrlina (viteštvo)
Znači ljudskost uvjek i po svaku cijenu. Bolje nepravdu trpiti nego nepravdu činiti. Sportisti, menadžeri, fanatici kapitalizma se dvadesetčetiri časa dnevno posvećuju postizanju sve većih rezultata (kvantitativnih), a ljudi treba da se isto tako posvete poboljšanju kvaliteta svojih odnosa, jer je njima cilj u jačanju samokontrole, povjerenja, solidarnosti i ljudskosti. Neljudima cilj opravdava sredstvo. Ljudima sredstvo oplemenjuje cilj. Kad je cilj humanije društveno uređenje, on se može graditi samo pažljivijim postupanjem sa puno obzira na sve štetne posljedice. Puno više vremena treba da se nešto napravi nego da se isto to uništi. U kapitalističkom sistemu ljudi žive u (relativnom) izobilju materijalnih dobara, roba, resursa, ali ogromnom nedostatku vremena za kvalitetne međuljudske odnose. Da bi se vodili pravi, kvalitetni razgovori ili da bi se opustili u ležernoj atmosferi potrebno je vrijeme, koje nam mediji jedu (ako im dopustimo).Vrijeme je previše dragocjeno da bi se trošilo na televiziju ili bilo kakvu razonodu koja nas odvlači od porodice. Kapitalizam je potisnuo prošlo društveno uređenje zato što je našao način da iz ljudi izvuče više energije, znanja, volje, rada .Uspio je da poveća potencijale, mogućnosti ljudi, naroda, kompanija. Iskoristio je I one koje je trebalo potpuno odbaciti(kriminalce,prostitutke,delikvente,egzibicioniste itd.)Kapitalizam forsira ekspanziju,rizik,eksperimente,praktičnost.Novi sistem može da kapitalizam samo ako uspije još vise iz ljudskog materijala izvući volje,rada,znanja i rezultata. A to je moguće asketizmom. Maksimalnom posvećenošću svome i zdravlju svoje porodice i oslobađajući se balasta ovisnosti. Kapitalizam je totalitarni poredak koji je izuzetno čvrst i brutalan, da ga može promjeniti samo još čvršći , humaniji i zdraviji.

7. Aktivna i intezivna selekcija (stavljanjem na iskušenja )
Selekcija društva znači da se čovjek treba aktivno upoznavati sa ljudima koji se drže visokih moralnih načela, vredno rade i bore se protiv nepravde, laži,neljudskih organizacija. Bez obzira na sitna neslaganja, jer je to preduslov opstanka. A jednako tako intenzivno izbjegavati fanatike kapitalizma i robove potrošačkog društva. Selekcija hrane za dušu i tijelo nam čuva vrijeme i zdravlje. Pravilna selekcija informacija i hrane se postiže minimalnim količinama, a maksimalnim kvalitetom. Jer NATO imperija selekcijom i intenzitetom informacija kontroliše tok misli i njihov domet, tako stvara privid dobronamjernosti. Selekcija je uslov evolucije. Tolerancija prema dobronamjernima treba biti maksimalna, prema zlonamjernima minimalna.Selekcija metoda zavisi od inenziteta ugroženosti ,ali uvjek u okvirima ljudskosti,ništa ne smije da isprovocira nečovjeka u nama. Bolje nepravdu trpiti, nego je činiti. Imperija ubrzava selekciju i stvara hibridnog čovjeka slugu,koga smatra elitom,natčovjekom i daje mu sve privilegije dok mu služi. Selekcija hrane za dušu i tjelo je preduslov zdravlja. Treba izbjegavati hranu koju makrobiotičari ne preporučuju, komercijalne medije, žutu štampu itd. Svakog treba procijeniti kakav je čovjek po njegovom stavu prema životu, djeci, istini, zlu, i na osnovu te procjene sa njim sarađivati ili ga izbjegavati (stepen saradnje i bojkota zavisi od slučaja od slučaja).
8. Bolja priprema i planiranje (priprema je pola posla)
Ako se neko hoće suprotstaviti sadašnjem sistemu mora se puno bolje pripremiti na svaki problem. I isplanirati svoje djelatnosti. Ako hoće da izbjegne iskušenja potrošnje na svakom koraku (hrane, grickalica,novina) treba da se pripremi i hranu i vodu da ponese od kuće (koliko god to može). Uvjek treba da računa na mogućnost povrede ili bolesti. Da vodi računa o promjenjivosti vremenskih prilika, i da ih ne prihvata sa ljutnjom, ogorčenjem nego sa minimumom emocija (treba ih čuvati za nekoga i nešto na šta možemo uticati). Uvjek paziti na saobraćaj više nego ostali(biti svjestan koliko je dobrih ljudi stradalo u saobraćaju zbog obične žurbe ili loše procjene odstojanja, brzine, krivine). U kući organizovati mini plansku privredu. Malicioznost fanatika kapitalizma ne treba potcjenjivati.

9. Distanca (odbrana eskiviranjem)
Ako ti loš čovjek sjedne na kaput, bolje ga odsjeci nego da imaš posla sa njim. Sigurno da novac i vlast kvare ljude, ali ih još više kvare kvarni ljudi. Oni koji imaju niske moralne kriterijume, ili su maliciozni pa su previše lojalni svojim kompanijama ili institucijama, ili su skloni prevarama i lažima,ili su nekorektni prema svojim kolegama. Od njh se treba distancirati, kao i od svakog nasilništva i kriminala. Bilo koja provokacija ne smije od čovjeka napraviti zvjer, nečovjeka, lažova. Kapitalizam relativizuje društveni aspekt patoloških i devijantnih ponašanja. Slabo ih sankcioniše, ali ih koristi za oplodnju kapitala ili destrukciju konkurencije (organizovani kriminal, distribucija narkotika, prostitucija, huliganstvo, alkoholizam, rasizam).Distanca znači i svako izbjegavanje verbalnog i svakog drugog sukoba sa neistomišljenicima,jer on samo troši energiju.A nikad ne mijenja nečiji stav (samo se kolebljivima mogu mijenjati stavovi ,velika većina ljudi ima formirane stavove o većini stvari).U svakoj grupnoj diskusiji se ljudi sve više ukopavaju u (ideološke)rovove svojih stavova i nisu spremni za javno revidiranje stavova. Tuđe stavove možemo nadograđivati sa argumentima, teorijama, ali nemožemo mjenjati njihove temelje. I to samo kroz dijalog (jedan na jedan, lice u lice), ako imamo autoritet ili uzajamno poštovanje. Ako su temelji slabi nemoguća je nadogradnja. Ko nema negativnih iskustava u životu sa režimom, njemu nije moguće nikakvim argumentima otvoriti oči, probuditi ga iz pozitivističkog sna o dobronamjernosti establišmenta.

10. Kućni umjereni, uslovni, balansirani, relativni matrijarhat
Ne kao oblik vladavine, državnog uređenja, nego kao način za prevazilaženje blokade u odlučivanju o porodičnim pitanjima. Matrijarhat ne kao tiranija, već kao džentlmensko davanje prednosti majkama, (samo svojim suprugama, a ne generalno svim ženama). U stilu starog pravila “dame biraju”. Svaki pravi muškarac, koji voli svoju ženu, će joj popustiti (ali ne uvjek). Majke treba da imaju završnu riječ u sve većem broju pitanja (ali ne da vrše diktaturu), jer posjeduju veći stepen intuicije, više uzimaju u obzir (ono što muškarci više zapostavljaju) etičku, estetsku i emotivnu dimenziju. One su i prirodom nagrađene pravom da odlučuju, daju konačnu odluku o začeću novog života. Očevi, muškarci treba da imaju aktivniju ulogu, da iniciraju, da vode, forsiraju, ali kad dođe do spora, pat situacije, trebaju znati popustiti. Majke imaju veći prirodni autoritet, baziran na osjećajima, ne na moći i novcu. Samo majke mogu da vrate prvenstvo odlučivanja u kuću i porodicu, umjesto lobija, institucija, kafana i ulice. Matrijarhat zato da se pojača njihova odgovornost, jer su one malo veći ovisnici potrošačkog društva ili malo veće štediše u kući. Malo je žena u sredini. Najčešće majke štede, a one koje se ne ostvare u toj ulozi, onda u potrošnji pronalaze duševnu hranu,ventil za pražnjenje. Matrijarhat predstavlja i početni oblik ljudskog organizovanja i kao takav je i najprirodniji, i najplodniji, životvorniji. Za harmoniju mora postojati balans jin i jang energija. Muškarac treba da forsira, daje inicijativu, a žena da odlučuje prihvata ili odbija zavisno od intuitivne procjene. Problem je da muškacima nedostaje inicijative, a ženama hrabrosti i tako nema rađanja. Matrijarhat bi mogao vratiti dostojanstvo i prvenstvo majki, čvršće vezati članove porodice (na emotivnom,a ne materijalnom nivou), podstaći životvornost porodice i vratiti muškarcima viteški osjećaj žrtvovanja i borbe za više ideale (jer danas je svakome neprikosnoveno pravo odlučivanja u svom interesu najveća svetinja i niko se nikad neće tog prava, svog interesa ,odreći ni po koju cijenu). Pravi očevi, muškarci će se odreći svoje komocije, komfora, interesa samo za interes svoje porodice i svoje žene (majke njegove djece). Glavninu svoje energije moramo posvetiti svojim najmilijima, svojoj porodici, a ne nekim institucijama. U borbi za, a ne protiv.

11. Makrobiotičko balansiranje (realna, funkcionalna, preventivna, ljekovita, efikasna uravnoteženost)
Makrobiotika nam objašnjava na koji način da živimo jednostavno i skromno, i poštujemo principe jina i janga. Bolest sa svojim simptomima je samo rezultat voljnog ili nevoljnog kršenja prirodnih pravila i poretka koje je počinio sam bolesnik. Zato bi put izlječenja trebao da ima vaspitni karakter, a za to je potrebna čvrsta volja. Či (bio energija, prana) energija utiče na naše zdravlje. A na nju utiče pravilna i izbalansirana ishrana, akupunktura, akupresura, tjelesne vježbe , vježbe disanja, pravilan odnos prema prirodi i okolini u kojoj živimo. Hrana je moćnija od ostalih uticaja na nas u onoj mjeri koliko nam daje energije i koliko nas izgrađuje ili uništava. Balans u svemu je veoma važan, a makrobiotika mu daje pravi smisao i mjeru. Makrobiotika je po definiciji život u skladu sa zakonima univerzuma(prirode), u skladu sa okruženjem.  Zakoni sadašnjeg kapitalističkog poretka destrukcije, zakoni tržišta, ponude i potražnje, kapitalistička etika su u koliziji sa glavnim principima koji su čovjeka stvorili. Zato ti zakoni vode u uništenje ili degeneraciju (u transformaciju do neprepoznavanja) ljudske vrste. Makrobiotika je najbezbedniji (samim tim i najefikasniji) način odbrane od destruktivnog poretka.
12. Stoički mir u duši i među ljudima
Rat uništava ljude i međuljudske odnose,a jedino odgovara kapitalističkoj mašineriji NATO imperiji.Oni su sada najjači i svjesni svoje snage, zato započinju sve sukobe. Mir je skup i treba ga čuvati građenjem utvrđenja i bojkotom neprijatelja (izbjegavati svaku trgovinu, sjetiti se kako su Britanci i Španci porazili starosjedioce Amerike, zaraženim poklonima, otmicom i ucjenom) i povećanjem pažnje na aktivnosti neprijatelja, naročito njegove upotrebe meke sile (sjetiti se kako je Istočna Slavonija, Baranja i Zapadni Srem pala u ruke neonacističke države pod kontrolom NATO). Neljudi se za rat spremaju proizvodnjom ofanzivnih ubojnih oružja i oruđa. Ljudi se za rat trebaju spremati građenjem čvrstih bedema, kao što je bratska sloga (jačanje povjerenja i osjećaja solidarnosti) i jačanje unutrašnje snage i odlučnosti. Na Kosovu ne bi bitku izgubili naši preci da su bili složniji, svjesniji, principjelniji. Njih je porazila njihova gordost i pohlepa prije izlaska na megdan.
Zato se treba uvjek sjećati ratova i žrtava (ljudi su skloni to namjerno zaboravljati) i pogubne uloge nesloge u tim trenucima. Mir se mora širiti među narodima iako države imaju velike sporove. Mir i ljudi su važniji od svake teritorije(to je narod Krajine shvatio). Agenti provokatori NATO imperije (iz svi naroda) se prepoznaju po njihovoj verbalnoj ratobornosti i izbjegavanju konkretizovanja borbe (ili pripreme za borbu). Mir se čuva i pronalaženjem i raskrinkavanjem pete kolone u svojim redovima. Jer ni jedan agresor neće napasti ako ne zna na kakav će otpor naići. Takvi provokatori kasnije budu nagrađeni čak i premijerskim pozicijama (A.V.). Asketsko društvo se brani u miru suzbijanjem sukoba, mirenjem, zbližavanjem i onih koji nemaju iste stavove i intrese, pronalazeći minimum zajedničkog na kojem se gradi prijateljstvo. Mir u duši se postiže maksimalnom pripremom na najteže probleme. Sve probleme prihvatati mirno, stoički kao iskušenje naših vrlina, snaga.
13. Ohrabrivanje rađanja, stvaranja, povezivanja, izražavanja i pomaganje stvaraocima
Svi se boje problema, a naročito vezanih za djecu i bolesti. To mnoge parališe, koči da svesno donesu odluku o stvaranju potomstva, bez kojeg je sve uzaludno (i bogatstvo i znanje i moć). Probleme treba identifikovati (a ne sakrivati) i ponuditi sva moguća rješenja. Objasniti koliko je roditeljstvo teško, časno, lijepo i neophodno svakom pojedinačno i svima zajedno. Sva stvaranja su sa tačke gledišta kapitalizma iracionalna ako su neprofitna. Zato se sve manje ljudi bavi umjetnošću koja nije profitabilna. Za razvoj umjetnosti je presudno poštovanje vlasništva intelektualne svojine. Piraterija najviše šteti kulturama malih naroda. Jer kad je sva muzika i svi filmovi besplatni onda se bira tehnički, majstorski najbolja djela, a u velikim narodima iz velikog kvantiteta dolazi i veliki kvalitet. Muzička i filmska industrija NATO imperije ima u proizvodnju uključeno mnogo naučnika, psihologa koji prave proizvode kojima se ne može odoliti. Tim timovima stručnjaka, pojedinačni kantautori i slobodni umjetnici ne mogu parirati. Psihologija je pronikla u tajne ljudskih želja i potreba pa preko njih manipuliše sa ljudima. Naročito treba ohrabrivati angažovanu (ne propagandističku) umjetnost. Jer kao što ne postoje nezavisni mediji i spontane demostracije tako i naj apstrahnija umjetnost ima politički karakter. Najopuštenije emisije zabavnog karaktera su najuticajnije jer djeluju podsvjesno, eskejpistički.

14. Crna berza legalne robe neophodne za život
U uslovima okupacije narod (koji nije bio na državnim jaslama i primao razne vrste pomoći) se snabdjevao mimo prodavnica, pijaca i javne trgovine, direktno od proizvođača, ili preko posrednika koji nije plaćao porez državi (eventualno reket ili mito nekom državnom službeniku). Crnoberzijance su okupatori progonili jer su namjeravali narod da glađu prisile na kolaboraciju. Mnogi crnu berzu mješaju sa ratnim profiterstvom, krijumčarenjem nelegalne robe, sivom ekonomijom. Osnovni smisao nije u sticanju ekstra profita već u stvaranju uslova za preživljavanje. Predmet crne berze za vrijeme rata je u najvećoj količini hrana, odjeća i ogrev. Svako od nas je od komšije kupio orahe ili jabuke sa njegove vikendice, ne znajući da je to nelegalno jer država ne ubire porez. Devedesetih godina dvadesetog vijeka dok smo bili pod sankcijama nelegalnu trgovinu (uvoznom robom)su forsirali strani agenti i domaći spavači unutar državnih institucija sa ciljem kriminalizacije našeg društva. To se pokazalo kao efikasno oružje za rasturanje domaće privrede i tradicionalnog morala. Povezivanje proizvođača i potrošača bez posrednika koji uzima veliki procent je zadatak stoičke škole. To nema za cilj slabljenje vlastite države i utaja poreza, već otpor prema trgovinskim lancima koji su u vlasništvu onih koji prema nama imaju neprijateljske namjere, pronalaženje organskih proizvoda sa razumnom cijenom i što bolje povezivanje vrednih , poštenih i složnih ljudi. Predmet trgovine mogu biti samo osnovne namirnice neophodne za život i zdravlje, nikad ne ono što razvija ovisnost i poroke u ljudima. Traženje najmanje cijene (samim tim i najmanjeg poreza) je kapitalističko pravilo koje se uklapa u stoičku strategiju. Ali kršenje zakona je nedopustivo jer može ugroziti slobodu pojedinca(koja je jedna od najvažnijih vrednost) i kompromitovati ideju.

Škola

Stoička škola borbe za slobodu i dostojanstven život radom i odricanjem

Svako živo biće (i vrsta) da bi opstalo mora konstantno da uči i da predaje svoje znanje drugima. Čovjek treba da uči kako da postane totalizujuće životvorno biće, i tako se samoizgrađuje i samopročišćava, radom i odricanjem. Radom na sebi i za svoje bližnje ojačaće svoju volju za slobodu i opstanak. Odricanjem od svega što nije neophodno oslabiće kapitalistički sistem. Da bi opstao mora se totalno posvetiti učenju, radu,odricanju i borbi. Trebamo vratiti vjeru u rad i borbu. Danas neki ljudi vjeruju u mnoge iluzije,fantazije,dok drugi duboko vjeruju u Boga i mole ga da ih spasi,ali sve manje vjeruju u rad,učenje,stvaranje i u borbu. Strah od kapitalizma i imperije je toliki da parališe bilo kakav otpor. Ako ga nemožemo pobjediti borbom prsa u prsa, možemo se od njega sakriti ili mu pobjeći. Bježati kao Mao Cedung u dugom maršu. Bježati od potrošačkog načina života, od sve agresivnijih medija i sakriti se u svoj mali zamak, tvrđavu; svoju porodicu. Mlade ljude tome treba učiti, jer je stvaranje porodice i briga za nju sve teža i teža.
Stoik se postaje učenjem kroz kakva sve iskušenja, muke i probleme ,na koji način treba proći da bi se dolazilo do stoičkih ciljeva ,razvijanja vrline ,življenja u skladu sa prirodom i vlastitim razumom. Stoički može da se izdrži ono što je neko prije već izdržao, te ako se zna koji je cilj, (gdje je kraj ) i da u toj misiji nije sam (već da su generacije prije njega izdržavale).
Kapitalizam pojačava pritisak na ljude da iz njih izvuče maksimum. Svi se trude da daju svoj maksimum (makar se i dopingovali) ,ali nisu svjesni štetnih posljedica po sebe i prirodu. To im treba dokazivati na svakom koraku.Samo ako su svjesni dimenzija destruktivnosti kapitalizma mogu se revolucionarno promjeniti. Niko problem,krizu,rat,presing ne veže za suštinu,za osnovu sistema kapitalizma,nego za periferne pojavne oblike. Najčešće u liku nekog pojedinca,stranke, države, institucije. Niko ne prepoznaje da iza svega stoji poredak, sistem, ideje, pravila (PARE NE SMRDE,UNIŠTI KONKURENCIJU, ZAVADI PA VLADAJ, VELIKA RIBA JEDE MALU, PRODAJ VIŠE, PLATI MANJE, PROFIT IZNAD SVEGA, PARA VRTI GDJE BURGIJA NEĆE, NOVAC SVA VRATA OTVARA, AKO NEZNAŠ ŠTA VALJA KUPI NAJSKUPLJE, ZARADITE KUPUJUĆI, AKO SI PAMETAN ŠTO NISI BOGAT), zato što je to jako teška i kompleksna tema. Stoici kažu da se ljudi ne boje smrti onoliko koliko se boje razmišljanja o smrti. Isto tako se mo+e reći da se ljudi ne boje kapitalizma ,već razmišljanja o poretku,sistemu u kojem žive. Zato što osjećaju da je on duboko nepravedan I destruktivan prema većini naroda. To se može dokazivati samo za katedrom. Kapitalizam je i to degenerisao ubacujući u prosvjetu profitabilnost kao važniji kriterijum. U današnjem poretku su od prirode uloge prirodne selekcije preuzele korporacije i institucije sistema.
Akademske ustanove su najtvrđi bastioni odbrane kapitalizma(status quo), one sa pozicija vrhunskih intelektualnih autoriteta propovjedaju da sistem nije savršen, ali je najbolji mogući. Kad i uoče štetne posljedice ne traže zajednički uzrok porasta svih ljudskih problema. Izbjegavaju sveobuhvatni pristup rješavanju problema siromaštva, ratova, bolesti, ovisnosti, već se svako bavi samo analizom posljedica u svojoj usko specijaliziranoj branši. Nauka je izuzetno angažovana u traženju rješenja za sve probleme koji muče čovječanstvo,ali samo parcijalno (usavršavaju se lijekovi za sve bolesti, performanse mašina, genetika, razvijaju se nova oružja da bi se sačuvao mir) niko ne sagledava sve dimanzije, pa još i istorijski kontekst (jaz između humanističkih I tehničkih nauka). Niti traži neke nove modele društvenog uređenja, niti analizira vladajuće etičke principe kapitalističkog sistema. Posjedovanje visokih zvanja naučnike zasljepljuje i guši u njima sve ljudsko (naročito osjećaj za patnju drugih).
Što je nesigurnost veća to je veća i želja za informacijom o izlazu. Ko manipuliše sa informacijama kontroliše i profitira,ali svoje društvo u kojem živi u krajnjoj liniji zaglupljuje. Zato je potrebna nezavisna škola organizovana u neformalnu organizaciju za učenje o borbi uz rad ( majstor radi, a šegrti mu pomažu, radeći uče kao nekad u majstorskoj radionici) fokusirani na konkretna rješenja. Grupa koja bi preispitala sve aspekte ljudskog života, tražeći bolja, humanija rješenja za svakodnevne probleme (zdravstvene, prehrambene, transportne, stambene, ekonomske, ekološke). Ta rješenja bi predstavljala modele kako se može smanjiti potrošnja, i povećati individualne sposobnosti (zdravlje, znanje, kondicija).
Znanje, svjetlost svjetionika je dragocjeno da bi se saznalo u kom pravcu se nalazi kopno ,hrid, opasnost ili spas.Ideja o nužnosti prevazilaženja kapitalizma, kao sistema koji zanemaruje bitno čovjeka i život, je kao prvi i najvažniji djetetov korak .Kao što je želja za ozdravljenjem(ili odvikavanjem od ovisnosti) pola zdravlja,tako je svijest o štetnosti sadašnjeg poretka po cjelokupno čovječanstvo(čak i za one koji su tzv.dobitnici u tranziciji) pola rješenja. Iza koga treba nastaviti dalje dokazivati njegovu štetnosti, razvijati načine prevazilaženja naše ovisnosti o novcu,kapitalu, profitabinosti, a pri tome ne slabiti i ne odustajati od razvoja svoje porodice.
Svi znaju da sadašnje stanje nije dobro, ali je jako teško da neko shvati koliko je stvarno loše. Svi misle da se pretjeruje dok mečka ne zaigra pred njegovim vratima,onda biva najčešće prekasno za bilo kakvu akciju.Naš je najveći problem sistem po kojem funkcionišu i država i društvo.Kako vrednujemo, kako planiramo, kako rješavamo probleme taj sistem je kapitalizam.
Problem je što se zanemaruje i minimizira kolateralna šteta koju taj sistem stvara ,a preuveličava se činjenica da se proizvodi sve više najrazličitijih roba(i to naziva progres) sve više zgrada, mostova, puteva. Niti jedan ugašeni život nemože da se opravda postizanjem viših ciljeva. Sva bogatstva svih NATO zemalja, i sve njihove demokratske, evropske vrijednosti ne vrijede jednog života nedužnog djeteta. Ako jedno djete strada od vakcine treba dovesti u pitanje sistem vakcinacije i obustaviti ga. Narod bi rekao da svjetski vladari kolju vola za kilo mesa.
Za to je potrebno znanje što više umnih ljudi organizovanih u sistem škole. Koja bi naučno dokazivala iz svih mogućih aspekata (istoričari, filozofi, hemičari, biolozi, ekolozi, psiholozi…itd) postojanje i štetnost kapitalističke pretnje u vidu virusa, kancera, degeneracije na tijelu čovječanstva. To je degradacija ljudskosti sa ljestvice vrednosnog sistem svih ljudi zajedno i svakoga pojedinačno, a precjenjivanje novca, kapitala, profitabilnosti kao najvažnije vrijednosti nekog ili nečega.
Cilj te škole bi bio i da naučnim metodama dokazuje štetnost sistema koji profitabilnost stavlja ispred i iznad humanosti, interes kapitala iznad interesa čovjeka, ljudi, naroda.
Recimo da se dokaže kolika je štetnost šećera u ishrani, koliko to svi znaju, koliko to minimiziraju zbog profita na šećeru i lične ovisnosti o šećeru. Svi ga vole, svi u njemu uživaju, svi na njemu zarađuju i svi minimiziraju njegovu štetnost. I misle da ih čini sretnima. A on je među najvećim tihim ubicama na planeti (naročito kad se udruži sa ostalim hemijskim otrovima u malim količinama).
Svi znaju koliko mladih pogine na putevima, i svi to minimiziraju ,jer su se na to navikli, teško im je da revolucionarno, radikalno promijene navike i iskorijene uzroke toga i da prepoznaju krivca u sistemu, kapitalističkom sistemu.Koji forsira brže, jače, snažnije automobile, veću dostupnost alkohola, veću opterećenost vozača.
Svi znaju gdje sve kanalizacije završavaju i misle da to priroda može sve apsorbovati vječito. Svi se samo pravdaju (kao nacisti za vrijeme rata da nisu znali koje su dimenzije uništenja u logorima) i prebacuju odgovornost na druge. Suština stoicizma nije u traženju opravdanja, već u traženju rješenja . A škola bi trebalo da odvede đake na sva smetlišta kao na izlet, da postanu svjesni dimenzija destruktivnosti. Zatim da ih provedu kroz sve čekaonice svih klinika samo da gledaju koliko ljudi strada i pati od bolesti uzrokovanih kapitalizmom, potrošačko društvo uzima danak veći od benefita koji pruža.
Vjekovima su djeca bila najveće bogatstvo i mjerilo svih vrijednosti, smjer svakog angažovanja, najveća radost i najveća ljepota i dobrota. Čovjek mora ponovo da izgradi taj stari Vrednosni Kod jer je samo on kompatibilan sa našim genetskim kodom. Kao šo naš organizam najbolje apsorbuje prirodnu hranu(bez GMO, aditiva, itd..). Treba da se cijeni više onaj koji je uspio da stvori i pravilno da odgoji više djece, pravih ljudi nego onaj ko je stekao više novaca. Zato što nas samo naša djeca mogu spasiti, osvjestiti, obradovati kako treba. I zato što nam nedostaju, i zato što nam ih otimaju kada odrastu i završe škole. I zato im moramo biti podrška do kraja našeg života bez obzira na sve ugodnosti i neugodnosti koje nas mogu od toga odvratiti, jer su uslovi za svaku novu generaciju sve teži, a djeca sve slabija (u svakom pogledu).
Zbog naše djece moramo zapisivati naše viđenje konkretnih istorijskih događaja. Sa aspekta golih činjenica , i kritičkih pretpostavki o uzrocima, motivima i planovima istorijskih aktera (kao što su saznanja o olimpizmu i fašizmu Ljubodraga Simonovića Ducija), (ili o Bobiju Fišeru šahisti koji je proganjan zato što je prekršio sankcije protiv Srbije i Crne Gore tako što je odigrao partiju šaha sa Spaskim na Svetom Stefanu).
Takva Istorija bi trebalo da je najvažniji predmet ako iz nje izvučemo pouke(mnogi tvrde da je Savezna Republika Jugoslavija bombardovana zbog njenog ekonomskog sistema, a ne zbog Kosova i Metohije). To je značajan argument o destruktivnosti kapitalizma (koju smo mi osjetili na svojoj koži), a mnogi ga zaboravljaju. Evociraju se događaji kao gađanje zgrade RTS i ubijanje radnika i za to optužuje direktora koji je na kraju jedini osuđeni krivac za bilo koju žrtvu bombardovanja. Istorija treba da razvija istorijsku svjest i svjest o zlu, o dimenzijama i korjenima zla i destrukcije. Vrednovati kolika i čija je realna odgovornost. Kao da neko namjerno zgazi đaka na pješačkom prelazu, a za to na kraju odgovara (robija) njegova majka jer ga je samog poslala u školu (nije ga dovoljno zaštitila), a ubica bude dočekan sa svim počastima.
Potrebna je škola koja će ljude osposobiti za život, povećavati naše mogućnosti i smanjivati naše slabosti. Ospasobiti ljude da vjeruju u logiku. U kojoj će se identifikovati naši pravi prijatelji,junaci iz prošlosti(iz svih prošlih ratova ,iz zemlje i inostranstva) i naše iskonski neprijatelji(koje treba raskrinkati kod nas i napolju)neljudi,i uvjek se sjećati svih nevinih žrtava kapitalističkog sistema(i u miru i u ratu).A naročito upoznati i proučavati kapitalizam kao ideologiju iskonskih neprijatelja čovječanstva .Analizirati’’ snagu i komparativne prednosti’’kapitalističkog sistema.Imperije su se razvijale i opstajale dok su mogli da uništavaju slabije i neorganizovanije.I sada je NATO(EU i SAD su samo logistika alijanse) na vrhuncu svoje moći,svakim danom sve jači.Ulazi u nove sukobe,uništava slabije,a pri tome glumi krizu da bi štampao više novaca i razvijao svoju vojnu industriju.Toga je svjestan ostatak svijeta i ništa ne preduzima da zaustavi tu razularenu zvjer.Zato što su svi robovi svojih navika,konformizma, kukavičluka i nemaju kritički i menjalački,revolucionarni ,ustanički duh.
Mislim da je bolje argumentima i ličnim primjerom uticati na druge,a ne skupljati sigurne glasove i poslje ih prodavati u parlamentima za malo privilegovaniji položaj u zajedničkom kapitalističkom koncentracionom logoru zvanom Srbija.Organizovanje škole bi bilo beskompromisno političko djelovanje sa ciljem da mijenja sistem i pravila,a ne da vlada u destruktivnom sistemu po destruktivnim pravilima.Dolaženje na vlast samo po sebi ne bi rješilo probleme i promjenilo sistem jer je problem puno dublji , vlast nad narodima ima (potencijalnu)ogromnu podršku (i finansijsku i vojnu)izvana u NATO paktu.
Danas su svi dužni kao narod i od rođenja do smrti moraju slušati diktate stranih povjerioca.Koji instaliraju nove vladajuće garniture sa ciljem da se sve više zadužuje.To je najperfidniji vid kolonijalizma dužničko,ovisničko ropstvo.Zato više ne postoji vladavina većine nego vladavina povjerioca nad dužnicima.Prvi korak u oslobađanju je odvikavanje od potrošačkog mentaliteta. Kampanja smanjenja potrošnje ne odgovara kako SAD,EU tako ni Rusiji,Kini ni bilo kojoj većoj i jačoj državi orjentisanoj na izvoz ,ali samo odgovara nama običnim ljudima.Potrošnja dobara bez ograničenja odgovara samo kapitalističkoj mašineriji i njhovim degenerisanim slugama neljudima, androidima.
Novac je najjače oružje kojim NATO imperija porobljava ostatak svijeta.Svi to znaju,ali se malo ko može oduprijeti njegovoj magičnoj moći ,zato što su oni stvorili osjećaj da nam je novac neophodan.Najveća iluzija kapitalizma je da nam je novac jedino rješenje svih naših problema, i da bez njega(i redovnih primanja) nemožemo živjeti.Tako se zapostavlja,minimalizuje značaj zajednice(porodice,društva, naroda) u kojoj živi.Novac je samo potreban onima koji nemogu unutar svoje porodice,društva i nacije da ostvare svoje potrebe(najčešće zato što su predimenzionirane).Veći je problem što nememo jaku državu,naciju,porodicu pa se za novac hvatamo kao za slamku spasa.
Kad se ljudi za svoju državu bore kao vojnici(ne žaleći da u toj borbi daju svoj život),a država im obezbeđuje sve što im je neophodno(kaoroditelji svojoj djeci , onda nema potrebe za novcem.
Osnovna karakteristika neljudi je da neljudske odluke donose i izvršavaju bez griže savjesti(Snouden je primjer da čovjek može i mora da bira ljudski način,i da može da se odupre i najbrutalnijoj sili).Ljudi nekad izaberu neljudske načine za rješavanje problema(npr abortus) ali se zbog toga kaju i to ih grize do kraja života.Neljudi,androidi smatraju poštene ,vredne,pametne,ali siromašne budalama.Prema njima gaje prezir i iskorištavaju njihovu dobrotu.Rado ulaze u sukob.I sve to zbog sticanja imovinske koristi ili dominacije nad drugima.Lako se prilagođavaju zlu,kad izaberu manje zlo ostale i sebe ubjeđuju da je to dobro.Oni kriju svoje pravo lice,glumeći humanost davanjem novca,intenzivno se družeći(iako samo sebe vole).Spuštaju kriterije za sve,relativizuju dogovore i tuđu nesreću.Razvijaju svoje potrebe u svim domenima.Uživaju u kupovini i trošenju,štede samo da kupe nešto veće,ali ne štede da nekome daju.Uvjek daju prvenstvo formi a ne suštini(poštuju običaje bez obzira na smisao,prate modu u svemu)Imaju kompleks više vrednosti od ostalih ljudi(naročito ako imaju visoko formalno obrazovanje).Sve tumače sa maksimumom malicioznosti.Oni su apostoli kapitalizma(lojalni i dobro motivisani)Kapitalizam ih prepoznaje,regrutuje i degeneriše za svoje potrebe,a kad ih iskoristi onda ih odbacuje.Tada mnogi postaju razočarani u ljude(a ne u sistem).Nemaju emocije,i često imaju bezizražajna lica kao naši političari(osim kad su u kampanji za dobijanje legitimiteta).Jednom rječju naša takozvana politička,finansijska “elita“ je najbolji primjer tipičnih neljudi.
Ljudi kad osjete da su u opasnosti ili bježe ili ulaze u sukob ili trpe(bolje nepravdu trpiti nego nepravdu činiti),ali ih sve to jako opterećuje.Teško se zlu ili nekoj promjeni prilagođavaju.Svoje slabosti ne kriju.Postavljaju visoke kriterijume,naročito za prijatelje.Ponose se svojim porjeklom a istovremeno su i jako kritični i prema precima,i prema djeci.Skromni su prema svojim uspjesima,i u svojim potrebama.Žrtvuju se svakodnevno, odričući se čak i na štetu svoga zdravlja(naročito majke,bake za svoju djecu i unučad)Manje im je stalo da spoljašnjeg izgleda.Smatraju se jednako vrednima i prema svima se odnose sa jednakom dozom poštovanja(i prema podčinjenima i prema nadređenima)Oni se bore prvenstveno za svoje porodice,ali poštujući zakone pa makar i bili na njihovu štetu.Poznaju se po tome da uvjek čekaju u redovima, nikad ne idu preko reda i preko veze.
Radnička klasa (oni koji žive od svog rada,stvaraoci , a ne samo nekvalifikovana radna snaga) treba da razvija ,uči samosvjest da je ona najkvalitetniji ,najproduktivniji segment i jedini spas ljudi i čovječanstva.Da je sve oko nas stvoreno njihovim radom.Ali i najneorganizovaniji,najovisniji (neslobodniji) i najpotcjenjeniji sloj društva,ali i sa najvećim ravolucionarnim potencijalima.Ostalima je puno bolje u parazitskom sistemu.Nisu reakcionarni samo kapitalisti nego i svi oni koje oni subvencionišu,svi koji grčevito čuvaju sadašnji poredak(čak i po cijenu svog života).Represivni organi pod maskom očuvanja mira i sigurnosti čuvaju svoje privilegije.Svakom čovjeku,a naročito djetetu veća opasnost(po zdravlje) prijeti iz kioska,kafića,kladionice ,nego od kriminalaca i terorista,ali to nikog ne interesuje.To se najbolje vidi kad se usporedi koliko je ljudi stradalo od koristoljubivih kriminalaca i nepoznatih nasilnika,a koliko od posljedica nehumanog ražima.
Škola bi trebala osmišljavati načine nenasilne borbe i osnažiti ljude za svakodnevne pobjede u borbi za egzistenciju i protiv svake vrste ovisnosti.”Tajna zdravog života nije u tome da znate šta treba da činite već je u činjenju onoga što znate.’’J.V.Gete.
Da ljudi nauče da sami mogu da se liječe ,hrane,rekreiraju,druže bez ili sa vrlo malo novca(suštine kapitalističkog sistema).Da se organizuju bez institucija, i da rade i bez novčane naknade,da pomognu prijateljima(moba).Da između sebe prepoznaju prave autoritete i da ih slede, i to ne samo na lokalnom i nacionalnom već i na internacionalnom nivou.Da steknu samopouzdanje, samopoštovanje i samosvjest.Da budu ponosni na svoju misiju da kreativnošću šire ljudskost u visinu i širinu i dubinu.Da izmeđe sebe djele infomacije,znanja,iskustva,emocije i novac.Zato što nam kapitalizam uzima teško stečeni novac i tako jača ,a mi slabimo.Moramo sve više raditi za sve manje novaca,ili da nemamo nikakva primanja(što vodi u stagnaciju).
Škola treba da stvara drugove koji će pomoći u nevolji.Kada su jednog logoraša pitali kako je preživio logor ,on je rekao(parafraziram)da je sa ljudima,drugovima sve lako prebroditi,ali sa neljudima je teško i na slobodi.Nije teška robija,teški su robijaši(robovi potrošačkog društva) naročito ako su neljudi.
Niko nije prorok u svom selu,pa je tako teško sami i jedino roditelji da formiraju kod svoje djece sistem vrednosti.Africka poslovica kaže da je za dobar odgoj djeteta potrebno čitavo selo(nije dovoljno samo roditelji i rodbina i komšije i kumovi i škola).Mlade ljude je teško motivisati da za nešto daju sve od sebe, kada to što su postigli njihovi roditelji za njih izgleda premalo.U to ih može ubjediti samo cjelokupno društvo,potrošačko društvo đe ih ubjediti da što više troše,a asketsko društvo da trošeći manje čuvju najdragocijenije što imaju svoje zdravlje i prirodu i mir oko sebe.
Školu treba da vodi neko ko ima autoritet,znanje,snagu i rezultate.I da oko sebe okupi umne ljude od integriteta,koji kritički gledaju na svet.A da svojim đacima osmisli misiju i viziju budućnosti, pravilno protumači istorijske činjenice i najteže da kroz rad obezbedi razvoj u sadašnjosti.
Škola koja bi funkcionisala kao majstorska radionica,učenje i rad za obezbeđivanje egzistencije.Kao i obezbeđivanje zdrave hrane za dušu i tijelo(proizvodnja,distribucija i prodaja zdravije hrane i kulturnih sadržaja),i razvoj,unapređivanje mogućnosti,performansi,znanja,zdravlja svojih učenika, šegrta i istomišljenika.Brigom o nemoćnima(starima i najmlađima) bi učvršćivali veze između generacija(koje kapitalizam kida i suprotstavlja jednu generaciju drugoj).Stariji moraju biti svjesniji ljepote mladosti i druženja sa mladima,a mladi korisnosti iskustva starijih.
Najbolje se stiče znanje direktno u radu,ali bi priprema za to mogla da se postigne ili preko interneta ili preko radija,gdje bi se mogle širiti ideje,vizije budućnosti kao i primjeri štetnosti kapitalizma.
Trebala bi da podigne estetske kriterijume polaznika(upoznajući sve kulture naroda i sve umjetničke pravce čovječanstva),pošto današnje obrazovanje to sistematski umanjuje i idiotizuje narod.Da bude otvorena i dostupna 24 sata 7 dana u nedelji(makar online).Tu bi se besplatno sticala sva praktična znanja kao rad na mješalici,sa bušilicom,motornom testerom,kuvanje,zidanje,sviranje gitare , bubnjeva,klavira,branje ljekovitih čajeva,pecanje,uzgoj pčela,plivanje,jahanje,vožnja automobila, letenje paraglajderom,planinarenje,alpinizam,odvikavanje od alkoholizma, narkotika,depresije, ples,joga,gimnastika,Tai Či Čuan itd.
Tu bi se mogle gajati stare, zdrave poljoprivredne kulture bez vještačkih pesticida i đubriva za svoje potrebe,skupljati ljekovite trave.I prodavati u lancu dućančića u kojima se ne bi prodavale namirnice koje štetezdravlju ili izazivaju ovisnost, a najviše osnovne, neophodne potrepštine proizvedene u malim zanatskim radnjama.Gdje je većina robe u rinfuzi i zato dosta jeftinija.I sve to organizovano u zadruge pod autoritetom škole.
Radio (internet)stanica i internet sajt bi promovisao zdrav život bez ovisnosti kao vid borbe protiv kapitalizma i kritičko viđenje,sagledavanje dimenzija kapitalističke katastrofe( i ekološke i genetske i moralne),pomagao ljudima da revolucionarno promjene svoj vrednosni sistem,prioritete i navike.Radio bi promovisao sve vidove nekomercijalne muzike,naročito od mladih autora.Rat protiv kapitalizma bi prvenstveno trebalo da se odvija na moralnom,kulturnom i unutrašnjem nivou pa tek onda na ekonomskom i političkom.
Ako je patriotizam ljubav prema svojoj zemlji i svom narodu onda ga treba razvijati kao branu kapitalizmu (koji poznaje samo ljubav prema novcu) u pravcu internacionalizma kao univerzalnog patriotizma.Patiotizam znači da svako pokušava da ostvari sebe unutar svoje nacije,ne ugrožavajući druge,niti odlazeći u druge države sa namjerom da im se uzmu pare(kao što to danas rade čak i vrhunski svjetski muzičari na grandiozne turneje i spektakle)Umjetnici stvaraju za publiku,za slavu i poštovanje za budućnost,a ne prave šou (kojim podilaze niskim strastima publike)za novac.Umjetnici NATO imperije kulturom(i subkulturom) kolonizuju male narode i tako uništavaju njihovu kreativnost(pa se sve manje mladih odlučuje baviti umjetnošću.Pravi patrioti stvaraju u svojoj zemlji za dobrobit cijelog čovječanstva ,a nikome na štetu.I tako postaju pravi reprezentativci svog naroda,a ne da nekog poraze i uzmu mu novce.Pravi patriote vole i čuvaju cijelu svoju zemlju,planetu od zagađenja,uništavanja i od stranaca i od domaćih androida.Kao što se sastaju sportske reprezentacije i klubovi da kroz međusobnu borbu razmjenjuju energiju sa gledaocima,tako treba umjetnici kroz zajedničku saradnju da razmjenjuju pozitivne vibracije.Umjetnici volonterskim radom mogu više da učvršćuju mir i povjerenje među narodima nego što to rade vojnici.Pravo dobronamjerno društvo treba da šalje svoje umjetnike u druge zemlje ne da im uzimaju novac nego da šire bratstvo izmađu naroda(najbolji primjeri su folklorna društva).
Unutar svojih nacija ljudi se najbolje razumiju pa tako i mogu najbolje da razvijaju i obogaćuju međuljudske odnose(što trba da bude mjerilo vrednosti).Oni koji se najbolje razumiju i koji vjeruju u iste vrijednosti,sudove i činjenicesu dio istog naroda.Kapitalizam je bio superiorniji u odnosu na ranije sisteme jer se nije ograničavao na svoju naciju u nijednom pogledu.Internacionalizam je najbolji lijek protiv ratova koji su najviši stepen destrukcije čovječanstva.Razvoj internacionalizma je moguć samo poznavanjem jezika i prihvatanjem drugih kao sebi ravnima.Postavljanjem principa uništi konkurenciju i velika riba jede malu ribu iznad ljudskih(ne čini drugim ono što ne želiš da tebi bude učinjeno,uzdaj se use i u svoje kljuse,pruži se koliko ti je guber dugačak)neminovno dolazi do ratova.
Protiv sistema se treba boriti NE na bazi gnjeva,ljutine,mržnje,impulsivnosti ,nego sa parolom ‘’tiha voda brege roni’’.Samo uporan tihi rad i odricanje,uz poštovanje svih vlasti i zakona(onoliko koliko one poštuju nas) mogu ličnim primjerom kod ljudi probuditi ljudskost i spašavati nas od nekih posljedica kapitalizma.Kapitalizam je ustanovio ogroman broj pravila da bi se zaštitio,i na one koji ih krše se obrušavaju institucije svom snagom.Da bi se oduprli kapitalizmu , a ne nastradati, ljudi moraju poštovati sva ta pravila i više od neljudi(zato što nemaju patrone,zaštitnike unutar institucija policiji,sudstvu)
U toj školi bi svi bili i učenici i učitelji,svako bi od svakog mogao nešto da nauči.Kao što djeca uče od starijih ,tako i najumniji uče posmatrajući djecu kako se igraju.Majstor može da nauči kako da napiše C.V. od studenta,a student da nauči od majstora kako da zamjeni slavinu.Suština je da svi hoće da uče ,da rade,da predaju znanje bez konkretnog direktnog materijalnog interesa.
A i da pozajme alat ili neku knjigu ili bicikl ili čamac ili bušilicu ili prikolicu.Takvo korištenje privatnog vlasništva za obogaćivanje i osnaživanje međuljudskih odnosa postalo bi istinska svetinja.Pozajmljivanje svojih stvari i pomaganje bi trebalo paziti kao svetinju jer to čovjeka može da uvede u raj(skladni međuljudski odnosi) ili u pakao(svađa oko vraćanja pozajmljenog).I zato to treba zabilježiti,ne da bi se tražila adekvatna pozajmica,nego da se svako može sam sebi pohvaliti koliko je u životu stvari nesebično učinio,i tako da izgrađuje svoje samopoštovanje.
Čovjek je bogat znanjem onoliko koliko je ljudi učinio bogatijim za to znanje,a ne koliko je tog znanja sakupio.Nečija alatka je vrednija za društvo više ukoliko je pomogla većem broju ljudi da stvore nešto.Na taj način se nečije privatno vlasništvo obogaćuje više nego što se troši.A ljudi postaju jedni drugima dragocjeniji.Više vrijedi dobar komšija zidar koji će mi pozajmiti lopatu i pomoći nešto ozidati ,nego komšija doktor koji ne želi ništa pomoći.(‘’Umesto uranjanja u sebe,treba težiti širenju veza sa ljudima i obogaćivanju sadržaja međuljudskih odnosa.’’LJ.S.)To inače rade dobre komšije instinktivno,spontano ,ali bi ovo bilo svjesno i organizovano(jer je sve manje dobrih komšija).
U toj školi bi učenje bilo kao nadigravanje ,konstantno nastojanje da se prevaziđe dostignuto znanje.
Čovjek može izaći iz kandži kapitalizma samo znanjem.Što više stvari zna sam napraviti to manje ovisi o novcu.Što više ima prijatelja koji mu mogu i hoće pomoći to manje ovisi o novcu.Neće se pobjediti Kapitalizam,prevazići sistem zanemarivanjem značaja novca i rasipanjem nego povećanim oprezom da se ne troši previše,i da se zarađuje onoliko koliko je neophodno za razvoj porodice.Ako je to više nego do sada onda se mora raditi više.Ako porodici treba više ljubavi onda treba zanemariti posao.
Pošto svaki čovjek nešto zna i želi da kaže, to je dragocjeno,ali i opasno ako ne postoji autoritet koji procjenjuje ko može da predaje znanje ili da pozajmljuje alate itd.Bez pravilne koordinacije, subordinacije i kontrole i najbolje namjere lako odvedu u pakao.
Ta škola treba prvenstveno da pomogne ljudima da obezbede egzistenciju,ali na zdrav način ne oštećujući ni prirodu ni druge ljude.Puno je teže živjeti na zdrav način bez trovanja drugih ljudi ,ali se dugoročno isplati.
Škola bi trebala pomoći da se otvaraju prodavnice bez (nespornih) štetnih proizvoda, u kojima rade vlasnici sa porodicom.I njihovo promovisanje u javnosti.Svaka kapitalistička korporacija gleda da osvoji što više prostora,pa zato i širi asortiman,što dovodi do hiperprodukcije i forsiranja megamarketa.Samo male prodavnice im mogu parirati.To je borba između Davida i Golijata.
Trebalo bi organizovati načine transporta koji ne štete okolini.Zajednički odlazak na posao ili vikend.Forsiranje ekoloških načina prevoza iako oni možda iziskuju duže putovanje,ali znatno zdravije i za putnike i prirodu(naročito vodenim tokovima).
Svu klasičnu literaturu bi trebalo približiti ljudima tako da se prebaci u audio formu,da se snimi čitanje knjige.Tako bi se moglo i u autobusima i na biciklima slušati na slušalicama Dostojevski, Gete,Šekspir,Jack London,Hemingvej itd.To niko nije snimio zato što tu ima puno posla , a nemože se brzo prodati.To treba snimiti na svim jezicima tako da se uče kroz klasičnu litraturu.Prevođenjem tekstova poznatih stranih pjesama bi se promovisalo pjesništvo(odličan primjer je Pjesma o sokolu od Maksima Gorkog u izvođenju Darka Rundeka)
Zatim da se organizuje proizvodnja starih sorti biljaka bez upotrebe hemijskih sredstava,neka vrsta organske hrane(bez državnih licenci) za poznate kupce.Država za organsku hranu postavlja toliko uslova da se sve nakraju ogadi svakom proizvođaču,i zato se niko sa time ne bavi. Trebalo bi besplatno djeliti sadnice starih ,otpornih ,autohtonih sorti voća,ali male zbog lakšeg transporta.
Ako bi se uspjelo okupiti dovoljno ljudi zainteresovanih da kupuju hemijske proizvode(deterdžente za suđe i veš ,sapune i šampone,i sredstva za higijenu u rinfuzi,bez plastične ambalaže,bez dodataka mirisa i vještačkih boja (koji povećavaju cijenu i zagađuju okolinu) takva proizvodnja bi predstavljala dobar presedan.
Bilo bi dobro organizovati druženja bez alkohola i prejedanja,školu kuvanja zdrave hrane i makrobiotičke načine kako se može samoizliječiti uz pomoć prirodnih čajeva i biljaka.
Mogle bi se organizovati igre i mobe(zidanje,branje voća,krečenje,pilanje) kao vid razvijanja zajedništva i pomaganja polaznicima škole.Razvijanje radnih navika i potiskivanje štetnih navika je izuzetno bitno za formiranje ličnosti mladih.Afirmisati asketizam nasuprot vladajućem hadonizmu.
Zamjena i popravka i prepravke polovne garderobe bi olakšalo život mnogima.Kada bi se organizovalo da svi koji imaju višak garderobe nju pohrane u magacin i dobiju pravo da uzmu druge garderobe u količini pedeset posto manjoj od donešene(da bi se uvećavala količina) to bi smanjilo potrebu za kupovinom nove robe.
Sve to bi trebalo da ohrabri mlade da se vežu stvaraju svoju porodicu.Treba prikupiti iskustva mnogočlanih porodica i prepoznati koji su uslovi potrebni za razvoj zdrave i velike porodice.
Ko danas Gavrila Principa veliča je ,u očima obavještajnih službi ,potencijalni revolucionar i kao takav pretnja postojećem sistemu destrukcije i predmet posebne pažnje.I mnogi policijski provokatori ga ekstremno veličaju u cilju privlačenja što više potencijalnih revolucionara, i njihove bolje kontrole i zloupotrebe ili eliminisanja.To treba da se uči u školi,kako funkcionišu provokatori i kako ih prepoznati i izbjegavati.Kako kapitalističke institucije,kao što je policija,školstvo,mediji itd.,kontrolišu narod putem formalnih i neformalnih načina.Kako se kontrolišu tokovi novca,informacija,kadrovska politika.Nada i strah su najbolja sredstva suptilne manipulacije,a poluistine su najčešće sredstvo manipulacije i zato ih treba raskrinkati.
Trebalo bi istraživati i objelodaniti porjeklo kapitala svih kapitalista i tokove novca,raskrinkavanje pravih vlasnika i njihovih namjera,principa djelovanja poreskih rajeva ofšor kompanija itd.Napraviti listu(koju je NATO za vrijeme rata zvao elephant blanket)svih koji ovom zamljom upravljaju i njihovih rođaka prijatelja kumova koji su se obogatili zadnjih godina i tako naučno dokazati da je sav krupni kapital nastao na pljački naše,zajedničke, narodne ,državne imovine ili ulaganjem stranaca sumnjivog porjekla(Berezovski,Šarić)
Treba učiti kako protumačiti kosovski mit.Treba u praksi prepoznati razliku između carstva nebeskog,bogatstva međuljudskih dobrih odnosa, i carstva zemaljskog,potrošačkog raja megamarketa ,ljetovališta,stadiona.Treba učiti mlade da u svojim genima nose uspomene predaka na sve pobjede i poraze,da rođenjem u jednom društvu dobijaju pravo vlasništva i odlučivanjanad svojom zemljom,kojom neko drugi sada upravlja i rasprodaje u bescijenje.
Škola bi se mogla organizovati u najrazličitijim formama od internet on line,preko Skype,web site,do večernje škole ili vikend seminara,tribine,’’on job treninga’’ od nekoliko dana u prirodi,na selu,u inostranstvu.Idealno bi bilo stvaranje obrazovne ustanove sa internatom,koja bi funkcionisala dvadesetčetiri sata cijelu godinu.U kojoj bi kao u vojsci bilo organizovano i buđenje i jutarnja gimnastika,i doručak ,i nastava,i ručak,i posljepodnevni odmor,i dežurstva, i kampovanje,i uzbuna(sve bez oružja).Sve u cilju razvijanja duha zajedništva,ljudskosti,čojstva,junaštva,borbenog morala,gotovosti,kondicije.I sve to na raznim jezicima da bi se internacionalizovalo pitanje borbe protiv kapitalističkog sistema ,a za spašavanje ljudi od bilo kakve opasnosti(poplava,požar, pogrom,epidemija,bolest,glad,siromaštvo,usamljenost).Ta škola bi trebala da ljudima pomogne kad država zataji ,a niko drugi nema financijskog interesa da pomogne.
Jednom rječju sve što je izuzetno bitno za opstanak ,a teško da se može naći u redovnom sistemu obrazovanja,a roditelji to znanje ne stignu sistematizovati i adekvatno prezentovati.
Organizator ,vođa, lider takve škole mora biti takav autoritet koji će snagom argumenata probuditi u drugima svijest o neophodnosti konstantnog proučavanja štetnosti i destruktivnosti sistema.
Svi obrazovni sistemi obučavaju mlade kako da se što bolje uklope u sistem.Stvaraju od ljudi zupčanike koji u mašini zvanoj kapitalizam,mjenjaju svijet .Oni misle da unapređuju svijet i život ,ali taj sistem razara ono što je prirodno,ljudski,pravedno,a razvija ono što je brže,jače,snažnije po svaku cijenu.Cilj te škole je da kroz kritičku prizmu posmatra sistem i ljude,ističe (daje mu veći značaj)ono što je za fanatike kapitalizma samo kolateralna šteta i daje moguća rješenja.Škola trba da prepozna u svim pojavama njihov pravi značaj.Bombardovanje Jugoslavije (kao i razbijanje) je puno duže pripremano i ima dalekosežnije i dublje posljedice nego što nas ubjeđuju NATO kvislinzi.Velikoj većini je teško prihvatiti činjenicu da postoji takva mašinerija kojoj je prvenstveni cilj uništenje svega što je slobodno,pošteno,pravedno i zdravo.Toga postaju svjesni samo oni koji tu destruktivnost osjete na svojoj koži.Kad postanu izbjeglice,prognani,bolesni,poniženi onda se probude iz idiličnog sna,i vide da je u toku bespoštedan rat za opstanak ili nestanak ljudi i ljudskosti.Većina to osjeća ,ali nemože da artikuliše,a naročito da se odupre.Svakim novim danom u međuljudskim odnosima ima sve manje ljudskosti, sve više poslovnosti.Svako samo gleda kako nekom nešto da proda i od nekog neku korist da izvuče.
U stoičkoj školi niko neće trošiti svoj novac ili vrijeme da bi nekom nešto prodao nego da podijeli svoje znanje.Učitelji imaju potrebu da prenesu svoja iskustva kao putnik kad se vrati iz neke daleke i egzotične zemlje.A učenik ako ima znatiželju da čuje i sazna netšo novo,plodotvorno,korisno spasonosno onda može svoje vrijeme da uloži i da se obogati novim znanjem,da se spremi za bilo kakav novi izazov ili stari problem.Škola treba da nauči da nije najveći problem nedostatak novca,niti da je univerzalno rješenje u većim prihodima.Škola treba da nauči svakoga da prepliva tihi okean (opstane ,razvije svoju porodicu ,stvori dom ovdje u Srbiji,ili tamo negdje u Siriji,Libiji, Iraku, Afganistanu) ,a ne da gleda kako da se ukrca u što veći brod(emigrira u neku bogatu državu,trbuhom za kruhom).Škola može da okupi ljude koji su voljni da pomognu.
Škola mora imati univerzalni i internacionalni karakter.Ako nešto smatra dobrim to preporučuje svojoj djeci da uradi sad i ovdje,ono što smatra pozitivnim prihvata da mu se desi.Živi onako kako drugima preporučuje(stoički izdržava nepravdu,odriče se svega što nije neophodno ili je nezdravo.
Stoička učenja u antičko vrijeme su ljudima pomagala da u sebi nađu snage da istrpe nepravde,ali i odlučnosti da sačuvaju i gaje vrline(koje su smatrali duboko ukorjenjenima u ljudskoj duši,a ne poklonjenim od boga).Moralna izvrsnost ličnosti je sposobnost umnog djelovanja u skladu sa najvišim ljudskim i božanskim zakonima,imže se razvijati,unapređivati i gajiti.Zato su je ukinuli oni koji su smatrali da je vrlina ekskluzivno vezana za bogatstvo i moć(niko nije mogao dovesti u pitanje moralnu izvrsnost vladara i njegove klase,osim pravih stoika).Vrlinu treba razvijati od rođenja u svakom ljudskom biću.Naročito osnovne vrline razboritost,pravednost,umjerenost i hrabrost,pa zatim i ostale.Glavni zadatak cijelog asketskog društva,a naročito stoičke škole je čuvanje ljudskosti, časti,poštenja i poštovanja.Kapitalistička etika nije etika nego njena suprotnost(kao što ne postoji čast plaćenih ubica i ljubavnica)Čovječanstvo može spasiti samo univerzalna etika koju nesmije propisivati skup poglavara svih religija.Etika je iznad religije.
Stoici moraju steći snagu i naći način da izmjene stvari,(kapitalistički)poredak,sistem vrijednosti koji se može promjeniti(sve što je jedan čovjek stvorio drugi može da poboljša ,ako je bolji).
Da nađu strpljenja da prihvate stvari,prirodne zakone(jači,brži uništavaju slabije,sporije),momentalni odnos snaga,klimatske promjene na koje sami ne mogu sad da utiču.
Da učenjem ,analizom,indukcijom,dedukcijom dođu do znanja,iskustva,mudrosti da raspoznaju razliku između ta dva,prepoznaju promjenjive i nepromjenjive stvari,pojave,pravila,zakone.
Nova stoička škola nema namjeru da izučava,analizira antičke izvore stoicizma,nego da probudi osnovi duh stoika I primjeni njihov načim ratmišljanja na konkretne ,realne probleme.Da od svakog modernog,antičkog ili dalekoistočnog mislioca uzme ono što može koristiti za rješavanje stvarnih problema.Smisao nije u teorijskim nadmudrivanjima oko nerelevantnih stvari(kao što su metafizičke teorije o smislu,bitku I pojmu.Jer(kako kaže Seneka )sve što je usitnjeno u prah postaje nejasno ,tako I ideje.Stoički je stav da se treba živjeti po onome kako se propovjeda,a da škola služi životu,a realan život da potvrđuje,dokazuje školuGete je rekao da nije smisao da se sve zna ,nego u tome da se primjeni ono što se zna. Škola treba da podiže nivo istorijske,zdravstvene,političke svijesti , poštovanja I samosvjesti.A to se postiže konstantnim usvajanjem novih saznanja I ponovnim preispitivanjem starih teorija., pa zatim primjenom tih znanja I provjerom njihove validnosti.
Mislim da je stoicizam u rimskoj imperiji zabranjen jer se preko njega nije moglo kontrolisati običan narod,već je narod preko stoičkog načina mišljenja mogao da shvati pravu prirodu vlasti ,njihovu neetičnost,pohlepu,bezobzirnost I destruktivnost.
Samodovoljnost koju stoici zagovaraju je suprotnost današnjoj (akademski podržanoj)težnji za traženjem I potčinjavanjem „strateškom partneru”(patrona,sponzora),te da postanu njegovi poltroni,sluge,vazali.Stoici su davno uočili I ocjenili tu tendenciju da se traži sigurnost kod nekog jačeg,pa makar taj jači vodio u smrt.Samodovoljnost treba shvatiti kao sposobnost svakoga da sam(u okviru svog društva) može da vodi računa o svojoj egzistenciji I zdravlju ,ako ima optimalne uslove.A ako su objektivni uslovi sve nepovoljni,mora da povećava svoje mogućnosti(učenjem,askezom, vježbom,jogom), da bi sam mogao prevazići problem.Od drugih tražiti pomoć u obuci za pecanje riba , a ne tražiti ribu kao poklon,milost.Z
abranom stoičke škole se počinje forsirati prosjačenje na svim nivoima,od filozofa,sveštenika,umjetnika,poraženih ratnika I kraljeva do invalida I prostitutki.Pošten čovjek će radije umrijeti od gladi nego tražiti milost. Samodovoljnost se razvija učenjem o mogućnosti samoodbrane,ili bijega od svake realne agresije.A ne potčinjavanje jačem ili brojnijem kao što je to slučaj sa demokratijom.Svako može da nauči da živi od svog rada,da se odbrani I izlječi.Ali to ne znači da treba da živi sam negu u zajednici,porodici,društvu kao ravnopravan partner.
Stoici mogu samostalno da žive,a ulaze u društvo kao ravnopravni ljudi.Biraju društvo I slijede najsposobnijeg.Ne biraju unutar društva I ne slijede onog koji je izabran većinom glasova,ako taj nije časniji od njih,već mjenjaju društvo.Životinje se prilagođavaju okolnostima,a ljudi ih mjenjaju ako mogu.Tako da daju svoj maksimum za rješavanje problema,ako ne uspiju onda daju svoj maksimum da izdrže posljedice , I dalje tražeći način da ostvare cilj.Ako je moj narod napadnut daću sve od sebe(i svoj život ako treba),ali ako moja država krene u nepravedni ,agresorski,nečastan napad, promjeniću državu(ali nikad neću promjeniti svoju naciju,jer je nacionalnost veća od državljanstva) . Ako organizacija kojoj pripadam (I koja mi obezbeđuje egzistenciju)traži od mene da učinim nešto nečasno ili da radim više(za iste pare) ja ću je napustiti bez obzira na to što po kapitalističkoj logicitreba zadržati maksimalna primanja po svaku cijenu.Živjeću siromašnije ,ali ponosno I čiste savjesti.
Protiv sistema se treba boriti izbjegavanjem direktne konfrontacije,traženjem rješenja za konkretne egzistencijalne probleme,učenjem,radom,bborbom za veća prava,bojkotovanjem svega što nas truje. U tome je I antička stoička škola vidjela svoj smisao.
Sva predavanja I rad u stoičkoj školi je na dobrovoljnoj ,volonterskoj bazi.Jer tu školu , a naročito asketsko društvo doživljavamo kao zamak u kojem se možemo skloniti I od neprijatelja I bolesti I vremenskih nepogoda, a pruža nam prostor u kojem se mogu naći rješenja za (zdravstvene, emocionalne, etičke,praktične) probleme.U kineski zid su ljudi generacijama ulagali svoj rad da bi ih štitio od varvarskih hordi.
Autoritet unutar stoičke škole se treba sticati radom,borbom I znanjem, a ne većinom glasova.U tzv. demokratskom društvu neko svojom vizijom,željom,idejom zarazi natpolovični dio društva I zbog toga preuzme vođstvo.Ostali ga prate u njegovoj zamisli često se ne obazirući na dugoročne posljedice. Demokratija služi da se pokrenu svi u nova osvajanja,da I oni koji su protiv rata(a manjina su) budu prisiljeni da ginu za zajedničku ideju. Za asketsko društvo niko ne treba ga gine niti bilo koga da napada zbog bilo čega. Zato nema potrebe za demokratskim prisiljavanjem manjine.Pravi se tvrđava (u figurativnom smislu) koja služi za zaštitu I nikoga ne ugrožava.To je sigurna kuća u kojoj nema iskušenja poroka, nema kocke,droge,alkohola,prostitucije,nasilništva,šećera,nikotina,mesa,mlijeka agresivnih medija,politikantskih intriga .
U demokratskom , potrošačkom društvu potrošnja je cilj I sredstvo,užitak I tuga(nedostatak droge vodi u kriziranje),a onaj ko uspije bolje motivisati narodne mase(obećavajući veću sreću I blagostanje,brži napredak I dalji prosporitet) dobija mandat da vlada , da donosi odluke u ime svih. Pa često elokventni, šarmantni, harizmatični,impulsivni ljudi koji lično nemaju ni znanja,ni iskustva,ni poštenog karaktera svojom slatkorječivošću I energičnošću uspiju pridobiti većinu za svoje avanture.Glasanje im je potrebno da svemu da religiozni karakter (vox populi vox dei,se tumači kao glas većine), I ućutkali sumnjičavu manjinu.Abraham Linkoln je rekao da se može zavesti (lagati, forsirati,gurati) dio naroda svo vrijeme,sav narod neko vrijeme,ali nikada sav narod svo vrijeme,pa zbog toga treba stvoriti što više institucija koje narodnu volju iskazanu u jednom danu (glasanja) predstave kao mandat za četverogodišnje vladanje,ratove,oporezivanja,opsade drugih država I njihovo upropaštavanje. Demokratija je suptilno ubjeđivanje većine(jer nikad nemogu ubjediti sve) da se za njihovo dobro može I mora više angažovati država.Tako da je državni aparat porastao do fantastičnih razmjera (pa je kod nas na budžetu više korisnika nego onih koji ga pune) ,oružane snage su u stanju ne samo da se odbrane nego da unište sav život na planeti.Čovječanstvo može uništiti planetu(zagađenjem,ratom), ali ”nemože” da promjeni jedan nepravedni poredak kakav je kapitalizam.
Stoički kredo „Daj mi snage da promijenim stvari koje se mogu promjeniti, strpljenje da prihvatim stvari koje ne mogu da promijenim i mudrost da znam razliku između ta dva“. Kratko oslikava neophodnost sve tri vrline razboritosti,umjerenosti I pravednosti koje se iskazuju kroz mudrost, strpljenje I snagu. I nepristajanje na pomirenje,predaju sa onim što u ovom trenutku nemožemo promjeniti,i neprestalno promišljanje , preispitivanje, traženje načina da se to promjeni u budućnosti, ono što se nemože promjeniti sad,pa I traženje saradnika za zajednički poduhvat, stvaranje uslova. Takav stav sigurno nije fatalističko pristajanje na sudbinu,božju volju,hirovitost prirode,već proaktivno djelovanje , inicijativu, borbenost,kritičnost,neodustajanje.Fokus na tome da se distanciramo I sagledamo sami svoju interpretaciju objektivnije je suština pravednosti.Nepristrasnost je uslov za pravednost,koja je optimalan balans emocionalnog osjećaja pravednosti I racionalnog sagledavanja činjenica.
Taj stoički stav je samo temelj na kojem treba izgraditi toliko veliku teoriju (o štetnosti sadašnjeg poretka po svakog pojedinačno kao I po sve ljude zajedno),kojoj se neće moći osporiti logičnost, istinitost,nepristrasnost. Jer najjače oružje je logika.Pred logikom spuštaju oružje I najveći fanatici kapitalizma.
Kapitalizam se preobražava u konzumerizam,destruktivizam.Lenjin je imperijalizam označio kao posljednji stadij kapitalizma .Imperijalizam Dž.A. Hopsona nema u vidu višehiljadugodišnje postojanje imperija , te njihov hegemonizam, I suštinsko značenje imperijalizma. Nastojanje imperije da osvaja druge prostore ,kao I da povećava unutrašnji totalitarizam dovodi ljudsku vrstu pred istrebljenje I stvaranje nove vrste natčovjeka. To je proces koji traje hiljadama godina , a sad se vidi gdje vodi.
Njegovanje logike (čiste,realne , a ne teorijske ,apstraktne) može nas spasiti od ogromne količine laži sa kojom nas zasipaju. Najbolje logičko razmišljanje se postiže dijalogom na zadatu temu kroz školu. Najčešće NATO imperija djeluje toliko konsirativno da je nemoguće najveći broj njihovih (ne)djela dokazati materijalnim dokazima ,er su ih uklonili. Tako da mi samo na osnovu njihovih motiva ,navika, možemo konstruisati teorije koje oni podsmješljivo zovu teorije zavjere. Jer zvanično obavještajne agencije samo prikupljaju informacije I prosljeđuju ih drugim državnim organima (ministarstva unutrašnjih I vanjskih poslova). Oni tvrde da ništa ne kreiraju. A suština imperijalizma je da nečuva samo svoje granice već da ima proaktivnu ulogu tj. da se širi.Pa se tako katolička crkva širila prozelitizmom, trgovci nisu čekali mušterije već su ih tražili I nudili robu, dileri nisu čekali narkomane već su ih stvarali (časteći kao I ugostitelji), policija nije samo hvatala kriminalce već je I provocirala, ohrabrivala potencijalne kriminalce na zločine. Takozvani slobodni demokratski svijet nije čekao da se Varšavski ugovor,Sovjetski Savez, Jugoslavija,Libija demokratizuju,oslobode same od sebe (samo se oslanjajući na sopstvene snage) , već je uložio ogromna sredstva (materijalna I ljudska) kako bi ih slomili. Tako I obavještajne službe nisu samo pasivno posmatrale šta drugi rade ,već su sve kontrolisale I vlast I opoziciju,i srbe I hrvate I albance I mudžahedine I ukrajince I ruse(svakog na drugačiji način, različitim intenzitetom nekog novcem,drugog sankcijama,trećeg idejama).
Taj lavirint može samo logika da rasvijetli.
Najjače oružje protiv poretka je znanje (kako sistem funkcioniše,kako nas lomi,deformiše I kako mu se bezbjedno oduprijeti). Ali ne ogromno znanje o često nepotrebnim stvarima , pojavama, ljudima . Već praktično znanje koje nam pomaže da opstanemo I napredujemo kao ljudska bića (u fizičkom I psihičkom smislu)
Suštinska razlika stoičke škole u odnosu na sve ranije I kasnije filozofske škole,ideologije,religije, pokrete je u tome da se fokusira na relevantne životne,istorijske probleme , sa osnovnim ciljem gajenja vrlina. A sve to u skladu sa prirodom I zdravim razumom.
Nova stoička škola prepoznaje poredak kao najveću prepreku za postizanje vrlina.Kapitalistički poredak forsira poroke,na njima se zasniva I porocima kontroliše destrukciju čovječanstva I prirode . U kapitalizmu je prihod I uticaj mjerilo uspjeha. I to bez obzira na kolateralnu štetu .Cijeni se sportista koji izuzetno mnogo zarađuje I djeluje zdravo I uspješno ,bez obzira što to što on radi ne znači nikome pojedinačno ,a ni svima zajedno ništa bitno u životu.
Stoički podnijeti sve nepravde,laži I pritiske (bez kukanja) se može ako postoji viši cilj. I kad se zna da je postizanje vrline veće ako su vremena teža. Demostracijama se samo rasterećuje napetost(toga su svjesne sve vlasti pa ih suzbijaju samo kad su masovne I mogu da ugroze vlast).
Škola treba da skuplja energiju (koja može da promjeni) , a ne da je rasipa kao na mitinzima.
Istina se nalazi u očima djeteta, samo je treba pravilno protumačiti. Kad je moj sin bio pod industrijskom konvencionalnom ishranom, kad nije znao da govori sa tri godine, i da objasni šta želi, on se histerično rasplakivao, jer su ga otrovi sapinjali. Vidimo u očima da ga nešto muči, da krizira kao ovisnik. Izbjegavao jekontakt očima. Sve to nas je razapinjalo i mučilo više od bilo kakvog mučenja. Bili smo očajni i izgubljeni. Jer niko nije bio siguran da ima rješenje, svi su davali kontradiktorne dijagnoze i prognoze. Terapija se sastojala od nejasnih savjeta većinom o tome kako bi on trebalo da se ponaša. Kako je odrastao okružen sve većom pažnjom i zdravijom hranom(bez šećera, mlijeka, krompira, pšenišnog brašna i industijskih proizvoda) tako je nestajao taj osjećaj kod njega. Povećavao se kontakt očima, iz njegovih očiju se vidjelo da smo na pravom putu. Vidjela se istina da se oslobađa okova ovisnosti i čisti od raznih hemijskih blokatora njegovog razvoja. Čista hrana za dušu i tjelo je ključ za oslobađanje od okova kapitalističkog sistema destrukcije.
Svakim danom od svakog čovjeka svaka imperija traži sve veću lojalnost, bez obzira na žrtve, dosadašnje zasluge i principe. Totalitarizam raste u svakom aspektu svakog društva( vjerskom, ekonomskom, nacionalnom,političkom), konstantno hiljadama godina. Sve je manje autonomnih, neutralnih, suverenih, dosljednih, principjelnih ljudi i država. Jedino je sigurno da će onaj ko pokaže hrabrost da brine o svom (narodu,interesu, resursima) ponosu, završiti kao Gadafi , u panteonu heroja (duboko pod zemljom i visoko na nebu). Napisao kao komentar na princip.info 19.3.2016.
Vuk je zreo i svjestan , i zato se njegovi mladunci (vučići) odvajaju od roditelja(da bi ih zamrzili) ,obilno hrane(da bi izgubili instikte,koji se bude kad ogladne) ,maze(da bi se opustili) , uključuju u društvo(da bi se identifikovali sa svojim novim gospodarima) ,ukrštaju sa kučkama,da bi na kraju takvi mješanci u drugoj generaciji bili upotrebljeni u hajci na slobodne vukove,kao psi goniči vukova(irski najpoznatiji).Taj metod je efikasan i za ljude ,jedino našu djecu može spasiti svijest (o svom porijeklu ,dobru i zlu i sudbini koja ih može zadesiti) i zrelost.
Čovjek je od vuka napravio psa , da bi ga pas obožavao kao boga. Fasciniran vukom čovjek je drugom čovjeku postajao sve više vuk , a sve manje brat. Pa je od drugog čovjeka tražio da ga obožava kao boga ili da umre. Ubijajući onoga koji mu se nije divio i koga nije mogao pokoriti takav čovjek istrebljuje čitave narode i postaje (Pekićev) android, (Ničeov ) natčovjek. Transformisanjem drugih transformiše sebe. Apsolutna vlast kvari apsolutno,bespovratno i definitivno uništava iskonsku prirodu u nama i oko nas. Drugi ljudi su fascinirani hrastom kojem ni vuk ni grom ništa nemogu . Samo androidi mogu uništiti stotine godina staro živo biće kao što je onaj naš hrast. Divim se vuku na nepokorivosti i hrastu na snazi i istrajnosti. Balansom jina i janga postiže se harmonija.

Misije

Sloboda = znanje oslobađa

  Životvorna askeza (гр. ασκισις аскезис – вежба, подвиг)  je način života kojeg karakteriše odricanje od neracionalnih, pretjeranih tjelesnih i duhovnih potreba, potrošačkih navika kako bi se sticanjem vrlina, održavanjem zdravlja i čuvanjem prirode oplemenio, obogatio ljudski rod i život na planeti Zemlji uopšte.
Misija svakog živog bića je životvornost (napredovanje zbog stvaranja potomstva u sve boljem , savršenijem obliku. Životvorna askeza je izuzetna posvećenost životu(kako svoje djece,tako i svih ljudi i cijele prirode),a odricanje od užitaka koji nepotrebno troše prirodne resurse, zdravlje i vrijeme. Misija definiše ono šta stoik jeste, odražava bazičnu svrhu postojanja stoika.
Životvorna askeza nije ništa revolucionarno novo, već je samo malo preciznije definisana i svjesnija životna misija. To je onaj trud koji svaki požrtvovani roditelj (baka i deda) ulažu u svoju djecu, umjesto da uživaju u svojim užicima (gledanju tv, putovanjima, kupovanjima za sebe).
Misija većine ljudi i svakog potrošača na ovoj planeti, u ovom trenutku, je zaraditi sve više i više novaca. Uvećati svoj kapital i moć, uticaj, autoritet. I potrošiti koliko god se može (ako može i zadužiti se pa neka nasljednici vraćaju dugove). Mislim da je to suština kapitalističkog sistema. Taj sistem, kao stare cipele izlizane pete, deformiše naša stopala, kukove, kičmu i hod, usporava ga i sve više šteti. Ili kao žica koja pridržava mladu voćku uz jači drveni stub, a kad drvo toliko ojača da mu ta žica sprečava cirkulaciju, žica postaje omča oko vrata. Kapitalizam je kao ljuska jajeta, koju pile mora razbiti da bi se slobodno razvijalo.
Do prave mjere asketizma se dolazi životvornim umom, promišljanjem, analiziranjem koliko je sve što radimo usmjereno prema životu, a ne protiv života.
„Neophodno je stvoriti takav način mišljenja koji će omogućiti da se na pravi način shvati vladajuća tendencija razvoja sveta i da se, na temelju humanističkog nasleđa, uspostavi široki društveni pokret koji će sprečiti uništenje života. Istorijski gledano, um je sticao samosvest na osnovu borbe čoveka za slobodu. Imajući u vidu da kapitalizam sve dramatičnije dovodi u pitanje opstanak živog sveta, savremeni um može da stekne samosvest na osnovu borbe čovečanstva za opstanak.” (Lj. Simonović Duci)
Životvornost kao univerzalni i totalizujući princip treba da postane polazište u borbi protiv kapitalizma. On dobija konkretni istorijski smisao u odnosu prema kapitalizmu kao totalitarnom poretku destrukcije i na osnovu životvornih potencijala prirode i čoveka. Životvornost podrazumeva oživotvorenje životvornih potencijala materije, žive prirode, čoveka, istorije, ljudskog društva… Najvažniji rezultat životvorne prakse treba da bude društvo kao zajednica slobodnih stvaralačkih ljudi i priroda kao oplemenjena životvorna celina. Kapitalizam ne oživotvoruje, već uništava životvorne potencijale materije, žive prirode, istorije…
Živa priroda nije puka materija, već putem životvornog procesa evolucije oblikovana, i u tom smislu specifična materija i kao takva osnov je ljudskog sveta kao specifičnog kosmosa. Ona je organizovana kao životvorna organska celina koja stvara više životne oblike, što znači da nju karakteriše životvorni aktivizam. Čovek je najviši životvorni oblik u razvoju žive materije putem koga je priroda postala samosvesna životvorna celina.“(Lj. Simonović Duci)
Ako se holistički sagleda uticaj kapitalističkog sistema na ljudsku vrstu mislim da je progres ostvaren u manjem broju kategorija, a regres u puno većem obimu i u važnijim parametrima. Svi znaju da se bolje živjelo prije godinu, pet, deset, trideset. Tu činjenicu relativizuje činjenica da manjina naroda (oni koji su pokrali ostale) živi neuporedivo bolje nego što je živjela ranije. Ali većina naroda želi, čezne, nada se da će u ovom sistemu i oni uspjeti da se obogate (kad su uspjeli i oni sa malim sposobnostimma i moralnim kvalitetima) .Ne shvataju da je logika Sistema kao i u igrama na sreću. Znači da je moguć dobitak samo ako drugi imaju gubitak, a da je ukupni dobitak na kraju uvjek manji od ukupnog gubitka. Puno se manje para isplaćuje kroz dobitak nego što se uplaćivalo, ulagalo u fond nagrada.
To je zato što je nada u budućnost prijemčljivija, prihvatljivija, ljepša od vjerovanja zdravom razumu, činjenicama, matematici. Ljudi ne vjeruju svoji očima, u očigledne stvari ako vide da je to za njih nepovoljno, da ruši njihove predrasude. A nadaju se nečem boljem bez obzira što to nema utemeljenja u realnom životu. Nada se u ljudskom sistemu vrijednosti cijeni više od vjere, a vjera se cijeni više od ljubavi. Zato se kaže da nada zadnja umire (zato je sve više kockara), a ljubav prva puca (zato ima sve manje brakova). Malo sumnje može lako da ubije ljubav i pretvori je u ljubomoru, malo više informacija ili poluinformacija može da nekog razuvjeri. A za najmanji tračak nade se čovjek drži kao utopljenik za slamku.
Manjina koja kontroliše većinu bogatstva, medija i institucija smatra da je sposobnija od ostalih i zbog toga im nameće sve ubitačniji životni tempo. Kako bi opravdali taj poredak izmišljaju svakakve teorije (samo kako ga ne bi transformisali), religije, zakone. Moralna pravila su starija i utemeljeija od svake religije. Dokaz za to je ugrađivanje istih moralnih pravila u skoro sve religije (kroz božje zapovjesti). Namećući stav da su do tada ljudi živjeli u nemoralu. A stvarnost nam dokazuje da svakim danom sve više ljudi sve manje poštuje moral, iako je zvanično duboko religiozno.

Pošto čovjek nema prirodnog neprijatelja koji ga može ugroziti, ta manjina preuzima ulogu onog koji vrši (vještačku, neprirodnu) selekciju i tako modelira nove generacije. Stotinama godina je klasa stvaraoca, (radnička, onih koji proizvode novu vrijednost) pokušavala da preuzme kontrolu nad svojim životom. Zato su podizali razne bune, ustanke, revolucije, štrajkove koji su ih sve više koštali. Državne i paradržavne institucije su vremenom naučile da taj mjenjalački potencijal prepoznaju kod pojedinaca. A zatim ga mogu kanalisati u korist vladajuće klase. Nikada ne treba odustati od prava na slobodu. Ali se načini i intenzitet borbe mora promjeniti. Klasni sukob kad postane nasilan najviše šteti stvaralačkoj klasi. Puno efikasnije i bezbednije se borba može voditi izbjegavanjem konflikta, kontakta. Bojkotom vladajuće, potrošačke klase  može se daleko više postići (naročito u integraciji i jačanju) nego sukobljavanjem.
Rat se sigurnije dobija ako se bolje pripremi, ako mu prethodi dugotrajna opsada često se neprijatelj sam preda. Bojkot, embargo, sankcije smo jako dobro osjetili na svojim leđima, a posljedice se osjete i danas. Mi smo sankcijama, embargom toliko oslabljeni da mislim da su nas baš one i porazile. A ne NATO ili DOS sa svojom intervencijom tvrdom i mekom silom. Naročito to što je tu opsadu organizovalo (ili nije uspjelo spriječiti) cijelo čovječanstvo, preko Ujedinjenih Nacija (ta činjenica nas je razoružala i porazila). Nas su slomili kao golootočke zatočenike izolacijom, bojkotom i prezirom Ujedinjenih Nacija.
Cijelo čovječanstvo treba da raskrsti sa potrošačkim društvom, da bojkotuje, da uvede sankcije kapitalističkim institucijama koje ga uništavaju. Pošteni ljudi treba da izađu iz ringa i prestanu da se tuku. Treba da mijenjaju pravila, svoj vrednosni sistem, da im potrošnja, novac i moć ne budu glavni životni cilj.
Misija ljudi ne smije biti uništenje ove planete,nego oplemenjivanje i obogaćivanje života samog i svih živih bića zajedno.Samo onaj koji zna broj planeta bez života, shvata kolika je naša sreća, kako je teško stvoriti uslove za život i kako je lako uništiti uslove za život.
Sve religije gaje neki vid asketizma koji ih čini posebnim, elitnim u odnosu na običan narod, ali niko nema namjeru da nagovori sav narod, cijelo čovječanstvo da jednom za svagda prekine sa manijakalnom potrošnjom, da prekine taj uzročno posljedični niz koji kao rezultat ima uništenu prirodu u nama i oko nas. Asketizam je kod njih nešto sporedno, ekskluzivno rezervisano za elitu monahe, umjesto da bude cilj i glavni zadatak svih vjernika, svakog dana i na svakom mjestu. Zato što im taj sistem omogućuje egzistenciju bez rizika koji sa sobom nosi borba protiv kapitalističke destrukcije.
Ljudi od ove planete Zemlje prave ratište, zato što im to donosi dobar profit, ubijaju jedni druge da bi se dokopali njihovih resursa. Rat u Ukrajini će sve više razvijati vojnu industriju i Rusije i E. Unije i SAD i Kine, a posredno i ostatak privrede. Da stvarno žele prestanak rata ili pobjedu u ratu prekinuli bi svaki kontakt sa neprijateljem sad i zauvjek. Ili angažovali sve snage i totalno porazili neprijatelja i sve njegove saveznike. Ovakav rat je dobar za biznis, poskupiće energenti, proizvodiće se oružje, ponovo izgraditi porušene kuće, biće novi zamajac privrede, ekonomije, kapitalizma. Ali taj rat je loš za ljude koji ginu, sakate(psihički i fizički) postaju jedni prema drugima sve više vuci, a sve manje ljudi.
Misija svakog čovjeka treba da bude stvaranje,a ne uništenje. Kult života, a ne kult smrti. Stvaranje i očuvanje porodice je najveći i najvažniji i najteži zadatak. Elitom se može zvati samo onaj koji taj cilj prepozna, njemu stremi i za sobom može pokrenuti druge (kao Mojsije). Samo onaj koji vidi dalje od robova svoje ovisnosti, koji se sve više oslobađa ovisnosti i u drugima ohrabruje slobodarski duh može da se smatra elitom. Mojsije je shvatio da u ropstvu nema života, ni napretka, da svaki narod treba da živi slobodno, pa makar za tu slobodu morao da prelazi i pustinju. Pouka prvog i drugog Velikog rata je da i mali narod ako je odlučan (kao metak) može da obori velike tiranije, da se nikada ne treba predati bez obzira na žrtve.
Jadini dokaz posvećenosti borbi protiv NATO imperije je potpuni bojkot svih njihovih institucija,robe, ljudi i medija. Odlučnost se pokazuje u vaninstitucionalnoj borbi bez kompromisa(demokratske, državne institucije preko kompromisa i procedura odvlače pažnju od suštinskih problema i sve relativizuju,a nosioce borbe korumpiraju ili demonizuju). Demokratija podrazumjeva pokornost manjine većini. Kulturno, mirno prihvatanje izbornog poraza je vrhunac demokratičnosti. I dokaz da opozicija na taj način daje legitimitet svim nelegalnim, nemoralnim predizbornim radnjama. Te tako saučestvuje u vladanju narodom.
Mislim da nije problem u jednoj (NATO) imperiji, a rješenje u drugoj imperiji (Rusiji,Kini,Indiji, Brazilu,EUu). Niti je problem u tome što su oni veliki, a mi mali. Nego u tome koliko smo svjesni opasnosti, koliko smo sposobni i koliko vjerujemo u svoje snage. Problem je u sistemu koji je organizovan tako da mali ljudi čekaju u redu ispred jame i nadaju se da će se nešto desiti, promjeniti i da će ih neko spasiti od velikog inkvizitora koji ih baca u tu jamu.
Problem je u našim slabostima i ovisnostima. NATO kontroliše države sa vojskom, novcem, prisluškivanjem, a obične ljude kontroliše našim lošim navikama, strahovima, kreiranjem nade i potenciranjem ljenosti.
Srbija može biti Velika ako postanemo zdraviji, svjesniji, slobodniji i kao takvi primjer ostalim narodima da sreća ne leži u veličini teritorije, količini resursa, broju ljudi, već u rješenosti da se promjeni poredak ,vrednosni sistem koji sada vlada u svakom čovjeku ,a i među ljudima i narodima. Sreća leži u harmoniji potreba i mogućnosti.
Misija Srba kroz vjekove se ispunjavala u borbi protiv tiranije. Imperije su nas držale u lancima, ali su uz našu pomoć pucale, propadale, bez obzira na brutalnost i snagu koju su imali. Mi smo živi dokaz da se može suprotstaviti svakom zlu ma kako veliko bilo, platiti stravičnu cijenu za takvu hrabrost i ipak opstati.
Doktor Mladen Stojanović je poveo ljude u borbu protiv zla znajući da je cijena stravična, a pobjeda neizvjesna. Kozarački kraj je osjetio svu destruktivnost sistema(sa kojim se i mi sada borimo), odlučio se za otpor jer je povjerovao u njegovo poštenje i čast koju je godinama prije rata dokazivao. Ljudi vjeruju prvo ljudima pa zatim idejama. Krajišnici nisu povjerovali da ih na kraju pustinje čeka obećana zemlja u kojoj teče med i mlijeko, i uzeli oružje u ruke. Nego da mogu opstati samo ako se bore, i svjesno ginu za pravdu, istinu, poštenje i čast.
Promjena države ih nije toliko revoltirala, kao insistiranje tog novog svjetskog poretka (kojeg stvorio kapitalistički sistem) da oni moraju promjeniti vjeru, svijest i stavove. Sada nam pokušavaju promjeniti svijest, ali ne da budemo svjesniji nego da budemo manje svjesni svoje slavne prošlosti, utemeljenosti osnovnih moralnih načela i svih tradicionalnih vrijednosti u našem ljudskom biću.
Mi smo na dnu po kapitalističkom sistemu vrijednosti. Nemamo ni novca, ni prirodne, ni ljudske resurse koji su neophodni njihovoj kapitalističkoj mašineriji. Niti imamo snage da im naudimo, a država je zadužena toliko da se tog duga neće moći otarasiti generacije posle nas.
Ali mi imamo moralno pravo da ih pogledamo u oči, i sa osmjehom na licu kažemo gotovo je sa iluzijama. Mi smo se probudili iz sna i ne vjerujemo u vas ni u vaše evropske, atlantske, kapitalističke vrijednosti. Kapitalizam je samo jedna noćna mora. To će teško shvatiti neki Englez iz Londona, ili Rus iz Moskve, Japanac iz Tokija (oni nisu gledali oluju ni na filmu), ali vrlo lako Sirijac, Libijac, Iračanin, Afganistanac (jer oni gledaju oluju plivajući i držeći se za krhotine svog broda, sa punim ustima vode).
Samo mi možemo posvjedočiti da novac ne znači ništa (imali smo ga, pa smo ga izgubili), međunarodna pravda i princip nepovredivosti granica ne znači ništa(nije nas mogao sačuvati ni savjet bezbednosti UN), međunarodni ugled (nije spasio ni Gadafija, ni Miloševića, ni Koštunicu ,ni Mubaraka), ni lojalnost gazdi ne znači ništa (nije pomogla ni Đinđiću, ni Arkanu). Ni razvijena privreda, ni bratstvo i jedinstvo, nisu sačuvali SFRJ.
Samo se vredi boriti za čast i vrlinu. Za krst časni i slobodu zlatnu jedino vrijedi ginuti, trpiti, raditi i boriti se. Sve ostalo je prolazno i kralj i otadžbina (odrekli su se Dragoljuba Mihajlovića) i najdiscipliniranija stranka i njeni kumovi su se odrekli svog duhovnog oca(Šešelja), a narod se odrekao svojih sunarodnika van granica svoje države (Srpstvo je puklo povlačenjem tenkova 1991. i 1992. godine).Gorbačov je tada pristao na ostavljanje miliona Rusa izvan Rusije, Milošević je imao mandat svih Srba da tako nešto spriječi.
Sad vidimo koje je krtice (agente, spavače, provokatore)NATO imperija postavila u sve vladajuće i opozicione stranke,jer upravo ti ljudi su za taj svoj posao nagrađeni ministarskim foteljama.
Naša je misija da takvu petu kolonu sada prepoznamo i njih se čuvamo.Kad znamo ko su onda više nisu opasni.Jer svaka i najbolja ideja ili projekat se mogu kompromitovati i izjaloviti.Put u pakao je popločan dobrim namjerama,a kroz trnje se stiže do zvijezda(raja).
Misija stoičkih filozofa nije da teoretizira, nego da traži i dolazi do istine. Ljubav prema mudrosti se iskazuje kroz oplodnju, i provjeru te mudrosti u realnom svakodnevnom životu. Kao što je potrebno tražiti istinska rješenja za suštinske probleme,tako je neophodno tražiti poštene ljude, okupljati ih oko zajedničke odbrane od fanatika kapitalizma, neljudi.
Ti neljudi imaju destruktivne namjere prema svemu što im ne donosi profit (ili ga smanjuje), a pri tome nemaju nimalo skrupula. Ta ljudska pogan se ponaša kao predatori, i to se može prepoznati kroz vjekove. Iz ljudske vrste se izdvajaju u namjeri da obične ljude kontrolišu,eksploatišu i kad im više ne trebaju da ih unište. Njih karakteriše nedostatak moralnih obzira i slijepa poslušnost prema pretpostavljenima (to je Ničeov tip natčovjeka,u stvari bezpogovornog sluge).
Mnogi dobri ljudi ih počinju pratiti (raditi za njih) da bi zadovoljili svoje osnovne potrebe (da prehrane porodice), a kad počnu zarađivati više nego im treba onda povećavaju svoje potrebe i počinju sanjati o sve većim i većim željama. Da ih ostvare počinju kršiti norme kojih su se ranije držali. To je dokaz da novac (kao i vlast) ljude kvari kad pomisle da je njihov i da mogu samostalno da ga troše.
Novac je teoretski samo skladište vrijednosti, sredstvo razmjene i jedinica za računanje. Sve su to izuzetno relativni ekonomski pojmovi i njegova prvobitna funkcija, a apsolutno je dokazano da je novac najubojitije oružje i to postaje njegova glavna funkcija.
Kao vatra, metal, novac i ideje u početku služe ljudima, a kasnije se time ljudi kontrolišu tako da služe neljudima. Toga su svjesni najviše oni koji ga imaju u velikim količinama. Istovremeno je vlastiti novac krv jednog naroda, bez svog novca narod postaje ovisan o tuđem novcu pa tako potpada pod uticaj. Na novac treba gledati kao na znoj, krv i suze svog naroda, i tako ga poštovati. Davanje svoje krvi (novca) drugima je vid izdaje, slabljenja svog organizma, naroda. A plaćanje u okviru svog naroda, porodice je neki vid prenosa energije, i omogućavanje funkcionisanja drugih.
Svaka imperija novcem kupuje naše predstavnike u parlamentima, pa oni zastupaju interese suprotne interesu svog naroda. Zato su stvorili stabilniju i jaču državu od drugih. Priznanje tuđe valute jačom, stabilnijom od sopstvene je prvi poraz u borbi za samostalnost.Novac je sredstvo sa kojim se mogu ostvariti svoje potrebe, ali i manipulisati sa tuđim potrebama, a samim tim i drugim ljudima.
Zato na novac ne treba gledati kao da je u privatnom vlasništvu posjednika nego kao na vezu među ljudima koja može da se zloupotrebi, i kao na sredstvo za manipulaciu. Naša vlast štampa, stvara novac da bi njime postigla određene namjere, daje ga jednim, a uskraćuje ili uzima drugima. Uzima ga od onih koji (pretežno) stvaraju vrijednost, a dajega onima koji im (pretežno) osiguravaju njihov status, položaj, vlast.
Dajući novac najstarijima, najmudrijima oni ih potkupljuju. Jer bi bilo prirodnije da najstariji, najmudriji treba da vode državu, institucije, korporacije. Da se tako postavlja hijerarhija u jednom društvu nikada ne bi dolazilo do rizičnih situacija, ratova, dugova. Dobijanjem novca bez rada penzioneri bivaju isključeni iz društva tako da oni vrlo brzo gube sve svoje komparativne prednosti, opuštaju se i republiku(javnu stvar)prepuštaju u ruke onima sa manje iskustva, strpljenja, razboritosti, pravednosti i umjerenosti, a više hrabrosti.
Štampanjem sve većih količina novca država ne samo da smanjuje vrijednost postojeće količine novca u opticaju nego i vrijednost svega ostalog, a povećava moć onoga kome ga daje. Tako novac dospjeva u banke, koje prividno dajući bolje nego ranije,u stvari dugoročno obezvređuju sve što se može kupiti, a naročito rad. Tako je nastala prva inflacija kad su se slile ogromne količine zlata iz kolonija u Španiju. U Španiji se sve manje stvari proizvodilo i ljudi su sve manje samostalno radili, a sve više ulazili u službu onih sa novcem.
Misija asketskog društva (kao protuteža potrošačkom drušvu) je da moralne norme koje regulišu mađuljudske odnose budu najviša vrijednost. Zlatno pravilo da ,ne činimo drugima ono što ne želimo da drugi uradi nama, bude osnovni postulat, iz kojeg pravimo konstrukciju da drugima ne činimo nikad ništa loše. Ako neko zloupotrebi to pravilo, ne pridržava ga se, drugome učini loše. Na njega se primjenjuje etika reciprociteta, oko za oko, zub za zub. Što ima vrlo stroga ograničenja (nigdje se ne kažeda se za nečiji izgubljeni zub treba izvaditi dva zuba), ali ostavlja prostor za daljnji suživot. Ako neko i to pravilo prekrši onda se taj izoluje(ako ti ološ sjedne na kaput bolje ga odsjeci nego da imaš posla sa njim). Tom logikom su Kinezi ozidali zid i odvojili se od svojih najvećih neprijatelja, nisu ih proganjali u namjeri da ih istrebe.
Kad se veći narodi organizuju u imperije, u kapitalističkom sistemu, oni se tako ne ponašaju prema malim narodima, zato je malim narodima njihova suverena država jedini spas od asimilacije i eksploatacije. Libija je odličan primjer kakvu pustoš iza sebe ostavlja Najveća imperija (i sadašnji sukobi unutar nje su pod kontrolom Najvećih špijunskih službi, i potapanje čamaca sa emigrantima nije slučajno).
Stoička škola mora da se bavi sveukupnim etičkim aspektom moderne civilizacije, potrošačkog društva,a naročito predvodnika, onih što prednjače u potrošnji i uništavanju prirode i ljudi. Da ukazuje da ti ljudi nisu dostojni ljudskog imena, i da ih treba zvati neljudi.Kako drugačije nazvati one koji organizuju ubijanje drugih(naročito vođa,kao što su Sadam , Bin Laden, Gadafi), to snimaju ili u direktnom prenosu prate (Hilari Klinton). Oni sve to rade da bi dokazali da im niko ništa nemože, da mogu nekažnjeno kršiti sve moralne norme. Zato takvi ljudi koji vode najjače institucije i korporacije nisu elita čovječanstva nego njegov najgori šljam.
Škola treba da osmisli, analizira i definiše najoptimalnije modele ponašanja za svaku situaciju. Da nađe moralne postulate kojih se drži većina religija (kao što je to zlatno pravilo, koje je usvojila skupština svih religija u Deklaraciji prema globalnoj etici, iz 1993.).
Asketsko društvo je realno onoliko koliko ga ljudi prihvate. U antičko vrijeme je stoička škola bila prihvatljivija za elitu (vojnu, medicinsku, državničku)više od epikurejske koju je više prihvatao plebs. Stoicizma su se držali i carevi i robovi. Asketski se ponaša nesvjesno izuzetno mnogo ljudi da bi prehranili svoje porodice, odriču se ličnih zadovoljstava da bi izveli svoju djecu na put. Samo ta djeca to (često) ne cijene, već svoje siromašne, poštene roditelje smatra gubitnicima.
Ljudi imaju potrebu za društvom, osjećaj pripadnosti grupi, poštovanja prema precima, ali nemaju osjećaj da su njihovi roditelji, a zatim i oni djelo hiljada generacija prije njih. Patriotizam je i poštovanje svojih predaka, njihovih djela , vjerovanja, običaja , a naročito jezika kojim su se oni služili. Mnogi ljudi promjenu vjeru, običaje, državljanstvo, ali zadrže materinji jezik. Zato se asimilacija, i odvajanje djece od roditelja sprovodi već u vrtiću i školi. Država nametanjem jezika stvara jaz između generacija. Nama se nameće engleski jezik da bi kolonizatori lakše kulturno okupirali naš ukus, estetiku, pa onda i etiku. Sa engleskim jezikom dobijamo šansu da vidimo mnogo dalje, čujemo mnogo više, i kažemo mnogo glasnije. Misija čuvanja jezika i širenja vokabulara je prioritet za međusobnu komunikaciju, a učenje stranih jezika za bolje razumjevanje svjeta oko sebe. Strane jezike treba koristiti da bi proširili svoj uticaj ,ukuse, ideje, stavove i van naše zemlje. Ako neko nije protiv može biti za nas ako sa njim nađemo dovoljno zajedničkih interesa. Sa susjednim narodima nas je vezalo zajedničko robovanje u raznim imperijama gdje smo imali nekad manje, a nekad veće privilegije i obaveze. A razdvajaju nas vjerovanja, stavovi i ukusi.
Otkrivanje provokatora, doušnika i destruktivaca u asketskom društvu predstavlja značajnu misiju stoičke škole. Oni su za nasilni, revolucionarni put otpora sistemu bez obzira na posljedice, bez konkretnih ideja realno sprovodljivih, podržani od jakih sponzora ili dobro obavještenih krugova. Sve policije svijeta već stotinama godina uspijevaju da kontrolišu sve slobodarske revolucionarne snage. Nezadovoljne sistemom je lako radikalizovati u tome im pomažu državni represivni organi. Uslov za uspjeh takve taktike je izuzetna konspiracija, kojom policija pravi pritisak,(kao hajku na vukove) da ponižene, ugnjetavane, nezadovoljne hrabre gurnu u zagrljaj ekstremnih grupa. A postojanje takvih ekstremnih grupa daje razlog za postojanje sve većeg represivnog aparata. Jednako funkcioniše organizovani kriminal. Kriminal je organizovan kada ga osnivaju kontrolišu i eksploatišu političke partije pod kontrolom domaćih ili stranih obavještajnih agencija. Jer obavještajne agencije ne samo da prikupljaju obavještajne podatke nego ih i stvaraju, lansiraju i sa njma manipulišu ljudima. Raskrinkavanje ove operacije kao i fols fleg operacija treba da otkrije pravu prirodu Sistema u kome živimo. Misliti da se obavještajne agencije bave samo prikupljanjem obavještajnih podataka, analizom i prosljeđivanjem istih drugim institucijama unutar države , je isto što i mišljenje da policija nema ubačene agente provokatore unutar kriminalnih, navijačkih, terorističkih, političkih grupa. To je kao aktivno traženje novog kupca u trgovini, kao traženje kraćeg puta do Indije. Naročito sa etičke tačke posmatrati podsticanje mladih na kriminal ili nasilništvo da bi ih se kasnije sa tim njihovim grijehom ucjenjivalo i manipulisalo. Zato je škola najbolji oblik djelovanja. Jer u školi se stiče znanje, znanje povećava mogućnosti i riješava probleme. U školi nema demokratije, već uzajamno poštovanje.
Pravom čovjeku, pravi čovjek i ljudskost treba da bude najveća svetinja.
Stoik je onaj ko nastoji da živi u skladu sa prirodom i vlastitim razumom. Trudi se da u sebi gaji osnovne vrline (koje smatra vrednijim od svega ostalog) razboritost, umjerenost, pravednost i hrabrost(a i ostale). Tako što se kloni poroka i svih koji ih zagovaraju. Svoj način života ne dokazuje riječima već djelima, bavi se relevantnim životnim problemima (za koja traži rješenja). Smatra da se čovjek u javnom, političkom angažmanu treba suprotstavljati impulsima kao što su bol, strah, ljubav, mržnja, strast. Stoicizam je izveden iz kinizma i smatra da su pretjerane, neracionalne potrebe uzrok ljudskih poroka, ratova i pljački. Stoik smatra važnijim opšti moralni zakon (npr. zlatno pravilo) od pravila po kojim se rukovode korporacije i institucije, od pravila čije poštovanje nameće sistem (npr. novac ne smrdi). Stoik boga ne vidi kao samostalno biće odvojeno od pojavnosti, već ga poistovjećuje sa prirodom. Za stoika je sva priroda sveta (sveta zemlja je planeta Zemlja), a najveća svetinja je čovjek (homo homini sankta est /Seneka). Stoik treba da razgraniči na koje stvari i događaje u životu može sam (ili u grupi ) da utiče, a na koje ne. Na stvari na koje može da utiče treba da traži sopstveno rješenje. One stvari i događaje na koje nema direktan uticaj treba stoički da podnese, da ih prihvati kakve jesu. Stoik zna da sam ne može promjeniti društveno uređenje, sistem, poredak pa ni režim, ali da ljudi ako su složni rješeni, posvećeni i organizovani mogu (kao i bezbroj puta u prošlosti) sve promjeniti, poboljšati ili pokvariti. Stoički podnositi ne znači trpiti po svaku cijenu, već dati sve od sebe kako bi se nepravda ispravila. Stoik podnosi nepravdu zato što je svjestan da je nepravda relativna, privremena pojava. Te da se angažuje da je ispravi. Trpiti se može smo kad se sprema za otpor, kad nema snage, ali ima volje, i vremena da se snaga prikupi. A bolje je nepravdu trpiti nego nepravdu činiti. Nije da se ne usuđujemo zato što su stvari teške, već su stvari teške zato što se ne usuđujemo- Seneka. Vladati nad sobom najveća je vlast, veća od vladanja nad drugima. Stoik smatra da se prvo treba osloboditi robovanju svome tijelu , pa tek onda se osloboditi od robovanja režimu. Stoik ne uči za školu, titulu već za život (kako bi opstao). Zato stoička škola ne stvara titule, već osposobljava ljude za život. Pomaže im da opstanu , da sačuvaju čast, vrline, zdravlje i potomstvo. Taj posao bi trebalo da bude plemenit, a ne profitabilan. Blog ima za cilj okupljanje ljudi koji imaju slične(identični su rijetki) stavove ,oko ideja koje imaju uporište u stoicizmu, a teže promjeni sistema u kojem(i po kojim) živimo(prvensveno naših vrednosnih sistema). Ako i nemožemo promjeniti novi svjetski poredak, možemo mijenjati sebe(kroz prihvatanje stoičkih stavova i navika, i odbacivanje otrova i poroka) i naše neposredno okruženje.
Genetski poremećaji ljudskog organizma ne uzbuđuju ljude u mjeri koja je neophodna za promjenu. One koji su pogođeni karcinomom medicina pokušava da izliječi metodama koje imaju kratkoročan učinak. A preventivno se radi izuzetno malo, nedovoljno. Kad se ne zna šta sigurno (i u kojoj količini) izaziva rak , onda treba izbjegavati ono što sumnjamo da ga može izazvati. Od šećera, preko hlora, do nikotina i alkohola zvanična medicina nas ubjeđuje da u određenim količinama oni nisu jako štetni. Najčešće se sve posljedice ne primjećuju odmah, nego poslije dugotrajne konzumacije. A u međuvremenu se stvori ovisnost. Svi ovisnici kad postanu svjesni da je količina onoga što konzumiraju nezdrava, najčešće nemogu da se odupru iskušenju i odustanu od odvikavanja. Zato su svi oni (bolesni) proizvod kapitalističkog sistema koji nešto forsira iako se zna da je to štetno. Razliku između alkohola i narkotika je stvorila samo jaka industija alkoholnih pića. Stoik zna da zabranu konzumacije alkohola sada neće ozakoniti niti jedna hrišćanska država(naročito nakon iskustva sa prohibicijom), ali i to da se može svojim primjerom uticati na one koji još nisu postali alkoholičari i one koji se odvikavaju. Naročito da shvate da oni nisu marginalci, već elita društva. Da se distanciraju od potrošačkog i stvore asketsko društvo. Askete ne gledaju na konzumere sa arogancijom, kao na nekog ko je manje vredan, već kao na braću koja nevina vuku bukagije, koja trule u tamnicama svoje ovisnosti. Puno češće konzumeri nagovaraju druge da popiju alkohol nego što će ikada askete nagovarati konzumere da se odreknu pića(i svih drugih ovisnosti). Najveća potrošačka predrasuda, zabluda je da nemogu (i često je ponavljaju) da žive bez onoga što najviše vole. Stoici trebaju dokazati da je ljudima neophodno vrlo malo (hrane ,vode, informacija…) za zdrav život. Ali jako puno volje da se odupru inerciji okoline. Stoici nisu samo izbjegavali da troše energiju na nešto što nemogu da promjene, već i na ono što nije bitno, relevantno, istinito i logično. Važna pouka stoika je da nam je vrijeme izuzetno dragocijeno, te da ga zato ne trošimo na razne bajke koje nemožemo provjeriti (da li su srbi došli sa Karpata ili su autohtono stanovništvo). Bitno je da srbi nisu nikad bili ni robovi ni kmetovi (eventualno turski ili austrijski vazali), te da su se vječito borili za slobodu i samostalnost. E.U. želi da nas sad transformiše u moderne robove tzv. radoholičare.
Stoički se treba boriti braneći svoje zdravlje (i svojih bližnjih), i svoje vrednosti, svoju čast i svoje vrline da posljednjeg daha. Okupaciju možemo stoički izdržati samo ako smo svjesni ciljeva okupatora i kad znamo njihove metode, sredstva djelovanja. Te kad smo svjesni svojih sadašnjih slabosti i potencijalnih snaga. Najveću nadu nam daje činjenica da smo (koliko god malobrojni) svjesni opasnosti, gledamo je u oči i borimo se. Živi smo i nedamo se.
Možemo se boriti jer smo slobodni, što znači da nismo ovisni. Što ima više ljudi kojima vjerujem(i u koje vjerujem), to je vjera snažnija.

 

 

Enciklopedija

 

Simbol stoika je sunce.
Jer svako treba da ima svoje sunce koje ga grije .
Jer svima treba sunce da ih probudi.
Jer sunce svi vole I boje ga se.
Jer je sunce simbol pravde, istine,čistoće,snage,upornosti,dobrote svega pozitivnog.