Averzija prema televiziji (kao vid otpora)

Destruktivnosti Sistema se najefikasnije i najbezbednije može suprotstaviti bojkotom. Bojkot je efikasniji samo ako je sveobuhvatniji, ako u njemu učestvuje što više ljudi i primjenjuju ga u što više segmenata života. Moguće ga je provoditi ako se pruži adekvatna alternativa.

Zdrav razum treba se prvenstveno sačuvati od nebitnih informacija, laži i poluistina. To je u moru informacija naizgled teško, kao da se nalazite u megamarketu sa neograničenom mogućnošću kupovine svega. Ali ako se fokusiramo samo na one informacije koje su nam zaista neophodne i potpuno tačne za preživljavanje i ostvarivanje cilja, onda je to puno lakše. Naročito kada se ima u vidu da neka informacija može da nanese izuzetno puno štete. Informacije o tragičnim situacijama su te koje jako povrede, a nisu uvjek neophodne za život.

Čovjek nekoga (ili nešto) voli u onoj mjeri koliko mu posvećuje svog slobodnog vremena. Ako želi da razvija svoje porodične i prijateljske veze onda im posveti (žrtvuje) svoje najveće bogatstvo – vrijeme.

Gledajući televiziju to bogatstvo se posvećuje industriji zabave, koja tada formira naše ukuse i stavove. Birajući između različitih kanala ne ispoljava se sloboda, već se bira primamljiviji mamac. Dok se god konzumira režimski program ( kao i programi multinacionalnih korporacija) ne mogu se pronaći rešenja, jer ih taj režim nikada neće ponuditi (a gubi se vrijeme za iznalaženje novih izlaza).

Bojkotujući televizijski program dobijamo vrijeme koje možemo posvetiti učvršćivanju povjerenja sa bliskim osobama, čuvamo svoje mentalno zdravlje i obesmišljavamo njihovu okupaciju. Gledaočeve misli su okupirane televizijskim programom što je najvažniji vid okupacije. Zato se u tu industriju ulažu ogromni novci.

Samo prividno je taj javni servis “naš” jer u suštini radi za interese okupatora (prodaje njihovu robu i ideje). Naše je samo ono što smo mi stvorili i možemo kontrolisati, a ne ono što nas drugi ubjeđuju da je naše (a radi protiv naših interesa). Kada ne bi bilo više kanala izgubio bi se osjećaj da se mogu “mijenjati”- “birati” kanali. Jedan centar moći kontroliše sve televizije sa nacionalnom frekvencijom, a on ovisi o finansijerima (obavezna pretplata služi da bi ih sakrila). Da se ne boje gubitka monopola dopustili bi da svako finansira samo svoju televiziju.

Ova zemlja ne proizvodi dovoljne viškove vrijednosti (inače ne bi uzimala kredite) koji se mogu usmjeriti na finansiranje medija, već ih finansiraju povjerioci koji daju kredite. To provode finansirajući sve političke stranke pojedinačno, multinacionalne kompanije i kompletan državni aparat. One stranke za koje misle da im u određenom trenutku više trebaju bolje finansiraju i dovode na “vlast”. Pri tome ne prestaju da finansiraju opoziciju jer žele da zadrže svoj uticaj.

Živjeti bez televizora većini ljudi djeluje vrlo sirotinjski i zatucano. Takve ljude većina doživljava kao sektaše, te tako postaju i sami ostrašćeni. I samo je pitanje dana kada će ih proganjati kao jeretike. Ni jeretike nisu proganjali kontiunirano, već kampanjski (najbolji primjer je goli otok).

Odlična alternativa televiziji je internet, a naročito društvene mreže. Internet prijatelji prateći informacije vrše selekciju, te najinteresantnije dijele (šeruju). Izborom kvalitetnijih prijatelja dobijamo najbolje i najbitnije informacije. To je najvažnija uloga društva – obrada informacija.