shadow

Tuđe i svoje

Svoj

Antički stoik Epiktet je spoznao da je suština obrazovanosti u tome da naučimo razlikovati svoje i tuđe. Izuzetno prija kada nešto imamo i teško pada kad nešto izgubimo. Taj osjećaj nam zamagljuje rasuđivanje. Pa često lako prihvatimo da je nešto naše jer bi voljeli da tako bude. Naročito nečiju pobjedu lako doživljavamo kao našu. Posebno ako pratimo kako je do nje došlo imamo osjećaj da je to naša pobjeda. I to ne samo pobjede reprezentativaca, već i pobjede naših predaka. Sa tim osjećajima država vješto manipuliše. I redovno tu iluziju održava kako bi dobili povjerenje od podanika. Mislim da je to najprecizniji status ljudi u državi.

U demokratiji ljudi podaju svoju slobodu državi. Jer im država ne dopušta da opstanu dok im ne pokažu lojalnost. Ta lojalnost se počinje gajiti od rođenja, pa preko obrazovnih institucija do služenja vojske. I na kraju žrtvovanja svog života na oltar otadžbine.  Tuđe je ono što ne zavisi od nas i što mi nemožemo kontrolisati. Koliko god se trudili da me u to objede ipak sam svjestan da nijedna država pa ni Srbija ne zavisi od mene niti od svojih stanovnika.

Državi se pridaje mistično značenje kako bi pojedinci koji vladaju bili nedodirljivi. Zato i služi slavlje kako bi se stvorio utisak da su oni pobjedili, a da su ostali poraženi. Ništa u prirodi nije apsolutno (crno , bijelo) već je relativno tuđe ili svoje. Ali zavisno od toga kako neko osjeća stvari mogu biti naše. Svi vazali imaju franšizu za vršenje vlasti na određenoj teritoriji. Tu vlast su dobili od Imperije. I Imperija je u stanju proliti more krvi kako bi zaštitila svoje pravo na kontrolu i eksploataciju resursa na teritoriji koju smatra svojom. Kad se SFRJ razbijala  imali smo težak osjećaj da smo nešto izgubili. Emigriravši u Srbiju prihvatio sam je kao svoju. Kao što svaki čovjek zavoli pećinu (kao skrovište) u toku oluje. I doživi je kao svoju.

Stvari su onakve kakvim ih mi doživljavamo. Stanovnici treba da doživljavaju svoju državu kao što ovce doživljavaju svog gazdu. 

Tuđe

Teško priznajem da država nije moja, nego da vlada sa mnom. Ali isto tako još više cijenim (i čuvam) ono što je moje. Kao svoje doživljavam moje vrijeme i zdravlje koje nikome ne dozvoljavam da mi oduzima. Time što ljudi previše troše svoje vrijeme na tuđe probleme režim manipuliše. Tako da se toleriše što povećavaju harač zvani porezi i akcize. Konstantno zaduživanje i povećanje poreza je dokaz pravih namjera vlastodržaca. Dugove koje je napravila vladajuća nomenklatura ona treba i da vraća. Ti dugovi nisu moji nego tuđi, i niko ih nemože nametnuti ni mojim potomcima.

Srpski narod, kojem pripadam, doživljavam kao svoj, a planetu kao moju jedinu (svetu) zemlju. Jezik kojim govorim i pismo kojim pišem smatram svojim. Ali ne dam da mi podvaljuju tuđe dugove i ratove. Tuđe (političke i seksualne) orijentacije me se ne tiču. Ali ne dam da neko mojim sinovima nameće bolesne navike.

Fokusom na svoje se može sačuvati svoje. Fokusom na tuđe se može izgubiti svoje. Udruživanjem, ljudi mogu da stvore svoju zajednicu. Da im ona pomogne da sačuvaju sve što je zaista njihovo. Imperija (i njene kolonije) nije vlasništvo onih koji za nju rade , kao što ni korporacija nije vlasništvo radnika. Iako se predstavljaju da su jedna velika porodica.

Moje je ono što sam stvorio i ono što zavisi o meni. Djeca su vlasništvo onih ko ih je stvorio, a ne države. Dok o roditeljima zavise djeca nisu državna.  A kada ih mobilišu i hrane onda se prema njima odnose kao prema državnoj imovini (resursu). Za Imperiju su privatnost  i vlasništvo svetinja samo deklarativno.

Imperija ne želi da pomogne, nego da eksploatiše, iskoristi, potroši, uništi. Imperija je vlasništvo onoga čovjeka koji ju je stvorio i o kome ona ovisi . A ne od onoga ko je vodi, hrani i održava.

Да ли се људи плаше смрти?

Да ли се људи плаше смрти?

Љубодраг Симоновић Дуци

Настојећи да се обрачуна с човеком као слободарским бићем и еманципованим грађанином, Хајдегер подмешта човеку страх од смрти као основ његове трагичне егзистенције. Ако је непосредно доживљавање сопствене егзистенције основ на коме треба да се заснива однос човека према егзистенцији, онда није страх од смрти, већ је доживљавање живота основ његове аутентичне егзистенције. Смрт је за човека апстракција све док се непосредно не сучељи с њом. Он о смрти може само да мисли, а не и да „живи“ смрт. 

Um i filozofija (Ljubodrag Simonović Duci)

Ум и филозофија

По Хајдегеру, у традиционалној филозофији која започиње са Сократом, Платоном и Аристотелом, егзистенција човека постала је предмет умовања и на тај начин је изгубила непосредни егзистенцијални и добила предметни и тиме метафизички карактер. Човек се више не односи према свету полазећи од доживљавања своје трагичне егзистенције, која се заснива на страху од смрти који може да превлада ослањањем на богове, већ путем мишљења и на њему заснованог делања које га одвлачи у сферу неаутентичне егзистенције – у заборав бића и тиме у нихилизам.

Škola

Stoička škola borbe za slobodu i dostojanstven život radom i odricanjem

Stoička škola će stvoriti asketsko društvo kao alternativu potrošačkom društvu .

Svako živo biće (i vrsta) da bi opstalo mora konstantno da uči i da predaje svoje znanje drugima. Čovjek treba da uči kako da postane totalizujuće životvorno biće, i tako se samoizgrađuje i samopročišćava, radom i odricanjem. Radom na sebi i za svoje bližnje ojačaće svoju volju za slobodu i opstanak. Odricanjem od svega što nije neophodno oslabiće kapitalistički sistem. Da bi opstao mora se totalno posvetiti učenju, radu,odricanju i borbi. Trebamo vratiti vjeru u rad i borbu.

Redefinisanje

Čovječanstvo se nalazi u krizi, oko toga se mogu svi složiti.

Ali oko dimenzija krize, uzroka i rješenja se mišljenja sukobljavaju do te mjere da su mnogi spremni ubiti one koji ne dijele njihove stavove. Za uzroke krize optužuju jedni druge, a rješenje vide u eliminisanju, neutralisanju, eksploatisanju drugih.

Jedni ljudi ubijaju druge ljude ubijeđeni da ne postoji drugi, efikasniji, pravedniji način za rješavanje problema, neprimjećujući da je mnogo veći problem u sistemu nego u ljudima.

Sistem stvara (bira ljude i transformiše ih u neljude) čovjeka bez ljudskosti. Brzina i efikasnost su postali važniji od nus pojava koje proizvode. Kolateralna šteta u ljudskim žrtvama je zanemariva i za velike i male narode i ljude.

To je zbog ljudske ograničenosti da vidi samo do horizonta, a preko njega zamišlja. Onaj ko se izdigne dobija veću, cjelovitiju sliku pa može više da shvati, izgradi viši nivo svijesti.

Za shvatanje veličine krize potrebno je postići maksimalan nivo sagledavanja, koji uključuje sve dimenzije. Korjenje problema seže u daleku prošlost, u duboku podsvjest, u morfologiju ljudske prirode.

A tendencije za eskalaciju krize su sve veće.

Iako većina misli da je problem u hardveru (ljudima), ja sam duboko ubijeđen da je još veći problem u softveru (vrednosnom sistemu, poretku, potrebama, navikama, idejama) koji pokreće , usmjerava ljude.

Taj softver po kojem živimo se obično zove (od onih kojima smeta) kapitalizam, iako je takva definicija davno prevaziđena.  Jer nije više dominantna svjesna borba za sticanje kapitala, već podsvjesna (često neracionalna) potreba za destrukcijom (svega što nam se nalazi na putu ostvarenja naše sreće).

Od kako je Aleksandar Makedonski uništio gordijev čvor, postao je uzor kako se brzo i efikasno rješavaju problemi i malo ko (politički relevantan i ekonomski uspješan) želi da analizira, rješava ili izbjegava probleme, ako može da ih uništi.

Gordijev čvor je bio remek djelo antike, zagonetka koja je razotkrila ogromnu aroganciju osvajača (ako nešto ne možeš riješiti, moraš ga uništiti).

Zato bi se sadašnji poredak trebao zvati Destruktivizam (iako je za većinu to previše radikalan termin).

Konzumerizam se odnosi samo na ličnu potrošnju, a ne pokriva težnju za uništenjem konkurencije), ali dok to ne postane opšte prihvaćen naziv koristiću pojam kapitalizam kao najmanje loš naziv.

Kapitalizam podrazumjeva prikupljanje kapitala, novca, povećanje profita. Kredo današnjice je potrošnja, a ne prikupljanje. Stiče se samo da bi se potrošilo.

Troši se bez osjećaja mjere, posljedica, smisla.

Pa je potrošačko društvo termin za koji se svi slažu da bolje definiše poredak, sistem u kom živimo.

Potrošačko društvo uništava svako živo biće i čitav živi svijet u većoj mjeri nego što ga izgrađuje, obnavlja, stvara, unapređuje. To se vidi na svakom koraku zato što je to totalitaran poredak.

Takvu percepciju imaju samo oni koji su osjetili bič kapitalizma na svojim leđima (ili još gore na svojoj djeci). Ostali vide samo dobre strane koje njima gode. Kao što uživaju u toplom, sunčanom vremenu i cvjetanju voćki u februaru, neznajući da će ih prvi mraz sigurno uništiti i upropastiti rađanje te godine.

Veličinu zla, krize, problema svako osjeti individualno, i teško je nekome drugom nametnuti svoju procjenu ukoliko je njegovo iskustvo bez trauma.

Broj ljudi koji su danas bolesni od bolesti kojima je korijen u lošim navikama, štetnoj hrani, nastradali u automobilskim nesrećama, ratnim sukobima, porodičnom nasilju je sve veći i dokazuje da je sistem u kojem živimo više destruktivan nego konstruktivan.

Uzrok svih patnji i užitaka je u Sistemu po kojem živimo.

Ali većina se postepeno navikava i toleriše više nego što bi trebalo jer ne vidi realno rješenje, izlaz.

I tako prestaje da se bori za esenciju, za ljudskost, za vrlinu.

Kad se realno sagleda koliko je običan, dobar, skroman, pošten i zdrav čovjek ugrožena vrsta na ovoj planeti, i koliko mu (a naročito malim narodima) prijeti istrebljenje ili degeneracija (do jalovosti, neprepoznavanja i izopačenja), mora da uđe u borbu protiv sistema, a ne protiv ljudi koji ga opslužuju. A to često može da se ostvari bježanjem od neljudi.

Borba protiv kapitalističkog klasnog poretka se treba posmatrati kao pravi rat i borba za opstanak.

Ako generacija koja sad živi ne zaustavi destrukciju sljedećim generacijama to neće biti moguće.
Rat, odbrana (bez odbrane od agresije nema rata, samo kapitulacija) počinje mobilizacijom ljudi koji su sposobni i voljni da se bore.

To su najčešće oni koji su na svojoj koži osjetili teške bolesti, destruktivnost sistema, bič kapitalističkih korporacija, ili indiferentnost državnih institucija.

Front se prvenstveno otvara u svakom od nas, u borbi sa vlastitim porocima, slabostima, pogrešnim stavovima, navikama, željama, a zatim i sa destruktivnim uticajima spolja (medija, institucija).

Ranjeni često vide samo metak koji ih je ranio, ali ne i onog ko ga je ispalio. Naročito teško mogu da shvate zašto su meta i odakle tolika mržnja.

Srbe iz Hrvatske nije otjerao samo taj ustaški režim, nego su to legalizovale i Ujedinjene Nacije. Ne samo zapad već i sve ostale relevantne države (Kina, Rusija, Indija i td) zbog prihvatanja kapitalističke logike interesa i koristi.

Oni nisu vidjeli svoju korist u suprotstavljanju genocidu koji je vršen nad nama.

Za to oni ne snose istu odgovornost kao agresori, samo dokazuju da od njih nema zaštite ni velike koristi za nas. Mirno će posmatrati uništavanje malih, jer su i oni predatori slični njima.

Ta logika kapitalističkog uređenja,  taj sistematski poredak destrukcije nas proganja i ovdje.

Na drugog čovjeka ne gledaju kao na brata nego kao na konkurenciju ili radnu snagu.

Nije im samo interes otjerati nepoželjne (konkurenciju) nego da nam uzimaju i dalje. Da nas kontrolišu, iskoriste ili unište, kao manju ribu i kao konkurenciju.
Izbjeglice su grubo probuđene iz idiličnog sna multikulturalnosti i realsocijalističkog progresa.

Zato su svom snagom prigrlile novu mantru SAMO NOVAC VREDI, PRUŽA ZAŠTITU I TRAJE.

Većinom su se uključili u trku za novcem i sticanjem onog što im je oteto, ne shvatajući da im je u egzodusu izgubljeno ne samo njihovo materijalno bogatstvo, već i duhovni mir.

U njih se usadila sumnja u sigurnost koju pruža država, društvo, pa tu sigurnost traže u novcu.

Zato novi svjetski poredak nastoji da stvori što je moguće više emigranata.

Sigurnost čovjek može steći samo razvijajući svoje vrline, boreći se sa svojim porocima, sticanjem porodice, podizanjem potomstva.

U trci za opstanak nemože se pobjediti bez pomoći porodice, prijatelja, drugova, istomišljenika , saboraca.

Naročito je teško kad se nailazi na nove i nove oblike kapitalističkog sistema destruktivnosti.