Kolaboracija – vazalstvo

22.juna 1940. je kapitulirala Francuska, a kraljevina Jugoslavija je bila pod njenim uticajem i prepuštena 3. rajhu. Nedić je bio lojalan sistemu i zato je kao pravi lojalista napredovao do generalskog čina i ministarstva odbrane. Ali nije bio patriota (po američkoj definiciji – borac protiv svake pa i britanske imperije). Nije ga zbog toga trebalo likvidirati, jer je bio ratni zarobljenik i bezopasan za bilo koji sistem. Trebao je biti kažnjen zato što je ubijao nevine ljude (bez obzira koliko je spasao isto tako nevinih).

U istorijografiji je napravljena zamena teza: predstavljeno je da su nacisti ubijali ljude jer su se oni bunili. Mislim da su se ljudi bunili (dizali ustanak) jer su nacisti prvi ubijali. Započinjanje rata je najveći ratni zločin, naročito bombardovanjem i ubijanjem civila. General Milan Nedić (kao i svi predsednici vlada do danas) je klasičan kolaboracionista – izvršava naloge pretpostavljenih, sarađuje sa okupatorom. Zbog toga ga nije trebalo krivično goniti za izdaju, ali ni veličati kao heroja. On je bio beznačajni birokrata koji nije donosio nikakve bitne odluke, baš kao ni današnji predsednici vlada. Ključni problem je u tome ko stoji iza njih, ko ih naoružava i finansira, te kako im se suprotstaviti.

Iza vlade nacionalnog spasa je stojao treći rajh (germanska imperijalistička ideja, koja i danas živi), kojem su oni bili vazali. Treba biti svjestan da imperijalne ideje nalaze plodno tlo kod izuzetno ambicioznih ljudi. Ciljevi su isti. Samo se mijenja forma, način djelovanja, jedina razlika je u tome što su kvislinzi drugog svjetskog rata likvidirali ljude brzo, javno i bez pristanka žrtve, a sada se eliminišu polako, tajno i sa odobrenjem (povećavajući adiktivni potencijal) žrtve.

Danas se civili ubijaju tiho – hranom, medijima i nametnutim životnim tempom, a krivica za neizlečive i hronične bolesti (koje desetkuju) se prebacuje na njihovu slabu volju (da koriguju svoje štetne navike) i na njihove pretke (genetika).

Lojalistički duh je duboko ukorenjen u većini naroda, ali nije bio i u našem. Sve više taj duh lojalizma potiskuje patriotski duh otpora. Konformizam prevladava.

Svi naši vladari su u određenoj mjeri bili vazali i eksploatisali svoje podanike, ali niko to nije radio u ovakvoj mjeri kao danas. Niko nije prisilno vakcinisao, niko nije onemogućavao ljude da poštenim radom zarađuju za obezbeđvanje egzistencije i niko kao sad nije nastojao da promjeni svijest svog stanovništva.

Švajcarce nije trebao od nacista spašavati ni jedan kvisling (oni su uvjek spremni za odbranu svoje zemlje), jer njih nisu ni mislili da pokore (nacisti ih nisu smatrali manje vrednim narodom), onu su toliko složni da im niko spolja ne može nametati svoju volju.

Kao pred Maričku bitku, pred drugi svjetski rat i pred raspad SFRJ, mi smo i danas totalno nespremni za bilo kakvu agresiju. Naš sadašnji ministar odbrane je gori od Milana Nedića u ministarskoj fotelji.

Suveren je onaj na koga stranci nemaju uticaja, ko sa njima sarađuje na ravnopravnoj osnovi po principu reciprociteta.

Kolaboracionista je onaj ko odrađuje naloge MMF, EU, SAD i svih njihovih NVO.