Instalirana kompradorska elita

Salonski (elitistički) i kafanski (populistički) političari su navikli da se izjašnjavaju kao da poručuju piće, pa tako tvrde da nisu za EU, već da su za Rusku Federaciju, kao da nisu za pivo već za rakiju. Nisu za korupciju, već za poštenje, nisu za razbijanje zemlje, već za jedinstvo, nisu za latinicu, već za ćirilicu. Suština je da pričaju o tome šta glasači vole da čuju, kako bi se sa njima identifikovali. Bitno im je da pređu cenzus i uđu u skupštinski restoran, a da se uhvate u koštac sa imperijom (kao što su naši slavni preci) i oslobodi se kolonijalnog ropstva nema šanse.

Apstraktnih sporednih problema ima bezbroj, a trošenje energije i vremena na njih samo povećava ključne probleme. Kolonija je okupirana (u svakom pogledu) od imperije, kako bi je totalno iskoristila i oslabila. Političari se ne bore protiv stranog uticaja, niti razotkrivaju intenzitet ovisnosti.

Simulacija borbe za prava se postiže podizanjem tenzije, zato im je akcenat na živom nastupu (gestikulaciji, skupim odelima), a ne na pisanoj formi. Takvo šenlučenje je karakteristično za ratove devedesetih, kada je bilo bitno samo napraviti što veću galamu, uplašiti i otjerati neprijatelja. Imperiju to ni malo ne pogađa.

Naši intelektualci iz naših poraza (a imali smo ih puno više od bilo kojeg drugog naroda) nisu izvlačili nikakve konkretne zaključke, već su od svega pravili tople ljudske priče ili mitove.

Ideologije političkih stranaka su patetične projekcije strahova, želja i snova, a posle izbora nas podsjećaju da je politika umjetnost mogućeg. Najčešće ih pišu na što većem broju strana kako bi bile što komplikovanije, a predizborne slogane prave od što manje riječi kako bi ih svako (pa i najgluplji) protumačio na svoj način.

Za političare se regrutuju elokventni akademski građani  (prosveta, zdravstvo, kultura) koji su budžetski korisnici ili privrednici (koji su dokazane tehnokrate multinacionalnih kompanija). Marketinške agencije im kroje sve, od frizure, stajlinga, slogana, programa do govora. Političare narod duboko u sebi doživljava kao marionete, ali pod uticajem žestoke predizborne kampanje – psihološke obrade (želeći da iskoristi svoje pravo da bira) pada u zamku legitimizacije okupacije.

Prvenstveno smo duboko okupirani stranim uticajem na sve bitne sfere društva toliko da ih ne možemo zvati svojim. Da bi za nešto mogli reći da je naše moramo to stvoriti (ili kupiti) i kontrolisati. Sadašnje školstvo, zdravstvo, medije, vojsku, policiju mi (i naši preci) smo stvorili, ali ih ni malo ne možemo kontrolisati. Sve što se može napraviti (u okviru institucija) je da se u toku glasanja daje glas za različite opcije (puteve) koje na kraju imaju isti rezultat (cilj), a to je siromašenje većine.

Potpisivanje peticija, demonstriranje, pisanje grafita po zidovima zgrada i profila na FB na kolonijalnu vlast ima izuzetno mali uticaj (toliko da znaju kako ko diše, šta misli, koliko je ogorčen ili oduševljen) zato što je centar odlučivanja daleko izvan zemlje. Što se više trude da dokazuju da je suverenitet u rukama naroda, znači da je narod svjestan da se ništa ne pita i da ga duboko preziru.

Vlastodršci (političari i njihovi službenici) predstavljaju najveću organizovanu grupu ljudi u jednom društvu sa najmanje ljudskog u sebi. Kod svojih podanika razvijaju želju za vlašću kako bi opravdali svoju tiraniju. Trkom za vladanjem ljudi postaju prividno jači, odlučniji, ali dugoročno slabiji, predvidljiviji, ovisniji od onih koji im obezbeđuju mrvice privilegija.

Izvorno (u američkoj revoluciji) patriotizam podrazumeva konkretnu borbu protiv (britanske) imperije, a nacionalizam samo osjećaj ljubavi (koji ne zahteva borbu) prema apstraktnom pojmu nacije. Mislim da imperijalistički intelektualci namjerno brišu razliku. Svi nacionalisti vole svoj narod na različite načine, pa su tako Lojalisti lojalni okupacionoj vlasti , sa njima sarađuju zato što vole (možde više žale) svoj narod, a Patriote se nekada neumjereno bore protiv okupatora ne žaleći da žrtvuju najsposobniji dio  svog naroda (tako je Vijetnamaca izginulo 2.000.000 za nezavisnost) opet zato što vole svoju idealiziranu predstavu svog izabranog naroda. Lojalisti su često neumjereno lojalni i u trenutku očiglednog poraza ne postupaju racionalno.

Većina naroda bira lojalnost jer je puno lakše i bezbednije biti lojalan, a prezire obične ljude (narod) smatrajući ih kvarljivom robom. Patriote često neumjereno preziru okupatora i njegove sluge toliko da se ne zadovoljavaju pobjedom, već pobjeđenom uzmu i kuće, žene, djecu (odnoseći se prema tome kao ratnom plijenu). Tako stvaraju novu nepravdu i započinju novi krug nasilja, ali sada u ulozi lojalista novoj imperiji (koja im je dala privilegije). Tako su Amerikanci (i Sovjeti) od buntovnika postali imperijalisti, a priču o jednakosti zamjenili novim staleškim, klasnim sistemom. Raja nema snage da iznjedri patriote zbog svog kolonijalnog mentaliteta, dok im imperija obezbeđuje hleba i igara.

Samo političari koji bi počeli stvarati efikasnije, bolje društvo (bojkotovanjem sadašnjeg beskrupuloznog potrošačkog) bi se mogli zvati Patriotama. Sada su svi oni samo Lojalisti, prvo svojim mentorima, pa finansijerima, pa onda koalicionim partnerima, stranim investitorima itd.

Elita (izabrani, cvet društva, jezgro vojske, vrhunska društva – grupa ljudi koja donosi značajne odluke) samostalnih, slobodnih nacija je sastavljena u vrhu od tri piramide: korporativna privreda, državna administracija i vojna hijerarhija (Rajt Mils, Elita vlasti), i obnavlja se bez uticaja spolja, a radi samo u svom interesu. Ona bi se mogla zamisliti kao ogroman, jak, nekoliko stotina godina star ponosan hrast, koji ima kvalitetan izdržljiv plod, unapređuje zemljište na kojem raste (stvara humus).

Instalirana kompradorska elita kolonija cirkuliše (smenjuju se u vlasti elita, ne-elita i kontra-elita) pod kontrolom imperije i radi u interesu onih koji su im sponzori, koji su ih doveli do tih pozicija. Instalirana elita izuzetno puno ulaže napora da se predstavi kao da su izabrani i da rade u interesu birača, ili da se bore (kao opozicija) za interese diskriminisanih. Nju zamišljam kao merkantilnu jednogodišnju hibridnu poljoprivrednu kulturu od koje ima koristi samo onaj ko je obrađuje, a zamlja na kojoj se nalazi vremenom postaje jalova kao i njihovi plodovi.

Bez autonomne, nezavisne, svjesne, složne, prave elite koja prvenstveno misli da svoj interes ostvaruje u skladu sa interesom svoje nacije (a ne na štetu svog naroda) i koja je spremna da se žrtvuje za opšti interes; nema efikasne i jake države. U vrednosnom sistemu potrošačkog društva (parlamentarnoj korporatokratiji) koje je pod jakim uticajem imperijalizma se ne mogu prepoznati i udružiti kvalitetni ljudi, koji mogu raditi u opštem interesu, jer ih imperija suzbija kao korov, zato samo u stvaralačkom životvornom asketskom društvu ima šanse za napredak. U njemu su ljudi orjentisani na udruživanje za održivi razvoj i stvaralaštvo, a ne na bezobzirnu potrošnju i zaduživanje.

Samo ljudi oslobođenih loših navika i stavova mogu stvoriti kvalitetnije društvo sa čvršćom strukturom (kao hrast) i tako odoleti spoljnim uticajima.