Opredeljivanje oktobar 2026.

Vidim da je sada moderno biti protiv nekoga i nečega, pa je za to izmišljen i naziv vetiranje, jer se tako postiže neki privid borbe, a pošto ne volim prividne borbe koristiću se blažim riječima “nisam za…”.
Došlo je vrijeme svrstavanja, razvrstavamja i prebrojavanja, a neko ga zove i izborima, pa su takozvani neutralni na meti.
Jedni ih obilaze od kuće do kuće, drugi ih prozivaju i zatrpavaju marketinškim proizvodima na svakom koraku, a treći ih ignorišu (jer neće da troše svoje dragoceno vreme na njih zato što im nije stalo do pobjede već samo do sukoba).
Internetom kruži stav o tome da su za zlo u društvu osim vlasti i opozicije najviše krivi oni koji se ne opredeljuju, obični ljudi koji izbjegavaju da se suprotstave, koji gledaju svoja posla. To je relativno tačno, ali i vrlo opasno. Krivi su ali u izuzetno malom procentu: za sadašnju situaciju vlast je odgovorna osamdeset pet posto, opozicija četrnaest posto , a obični ljudi bez uticaja jedan posto.
To je dio one taktike koja traži da se ljudi izjasne govoreći da: onaj ko nije za nas mora biti protiv nas, koja služi za pronalaženje potencijalnog neprijatelja, remetilačkog faktora. Imperijalizam je nametnuo takav stav da je protiv svako ko nije za, to jest da se ne može biti neutralan, jer je za njih neutralan čovjek potencijalni remetilački faktor, boje se da će taj neutralni da se prikloni jačem u ključnom trenutku bitke. Te u miru vrše pritisak na neutralne.
Najbolji primjer je sudbina francuskih brodova u luci Mers el Kebir, blizu Orana u Alžiru, nakon kapitulacije u drugom svjetskom ratu trećeg jula 1940. Britanija je tražila da im se pridruže i nastave ratovati protiv nacista. Francuzi  (admiral Marsel Žensu ) su to odbili, jer su smatrali da je njihova država kapitulirala, te da moraju poštovati komandu, ostati neutralni. Kad su iscrpili sva sredstva ubeđivanja Britanci su topove sa svojih brodova uperili u francuske brodove i u žestokom granatiranju nekoliko brodova potopili (1.297 mornara je poginulo,a 350 ranjeno).
Isto tako su 1990. od nas tražili da potpišemo lojalnost novoj Hrvatskoj državi po istom principu, pa su lojalni ostali dok nas ostale nisu otjerali. Nakon toga su ih mobilisali da dokažu lojalnost i učestvovali u pogromu, malobrojni su nagrađeni službom i postali uhljebi.
Nisam bio za tu njihovu “nezavisnu” državu jer nisam vjerovao u njenu dobronamjernost.
Nažalost, danas ne vjerujem u dobronamjernost, poštenje i iskrenost niti jedne političke stranke ili pokreta. A znam da imam vrlo malo prijatelja koji me podržavaju, a mnogo više neprijatelja koji su osim toga što su voljni da se svađaju u stanju i puno veće zlo da naprave.
Mislim da je izuzetno važno artikulisati volju naroda, uzeti učešća u političkom životu, javno izneti svoje mišljenje, zauzeti stav po svakom bitnom pitanju, jer se samo tako može doći do pravog rješenja, ostvariti interes svakog pojedinačno i svih zajedno.
Glasanjem na ovakvim parlamentarnim izborima gdje dominiraju liste koje ulažu ogromne sume novca se ne dolazi do artikulisanja volje naroda, već se samo stvara privid učestvovanja glasača u donošenju odluka. Oni koji finansiraju stranke postavljaju ciljeve i metode za ostvarenje ciljeva tih stranaka.
Svaki politički predstavnik (poslanik i stranka) za sebe zadržava pravo da sam procjeni šta da učini sa mandatom glasača, da li da uđe u neku koaliciju, da li da odustane od nekih principa, da li da se proda ili da izađe iz skupštine kad vidi da je sam i nemoćan.
Nisam za takve trgovce, u stvari ne dajem blanko podršku nekome ko mi nije dokazao svojim dosadašnjim životom da do sada nikada nije poklekao, popustio pod pritiskom, revidirao stav za privilegije.
Sadašnja vlast je pogazila i zakletvu koju su položili u crkvi, i izdali su principe i ljude koje su oni inspirisali da odu u rat i zatvor.
Zato su ljudi izgubili povjerenje, pa sadašnja opozicija više ništa čvrsto ne obećava osim opštih floskula.
Osim artikulisanja volje naroda (što je vrlo lako, jer narod traži mir, slobodu i prosperitet) , treba uočiti ono što sputava taj narod da normalno živi i razvija se, a to je ono što nas najviše razlikuje.
Puno faktora guši napredak ovog naroda i ključna je razlika u tome na čemu neka politička struktura daje akcenat.

Jedni su ubijeđeni da je ono što nas koči egzistira unutar našeg naroda, da su to loši i pokvareni (oni kojima nedostaju karakter i vrlina) ljudi koji beskrupulozno uzimaju ono što im ne pripada, koristeći rupe u zakonu i jake veze sa državnim funkcionerima.
Drugi smatraju da nas koči najgluplji, najnaivniji i najnesposobniji dio našeg naroda (izmišljaju im ružna imena, ponižavaju ih na svakom koraku).
Treći smatraju da saboter čuči čak i unutar svakog od nas samih. Da su to lenjost, gramzivost, povodljivist, strah, lakovjernost, javašluk…
Četvrti vide da postoji i problem izvan našeg naroda i naše zemlje u nadnacionalnim institucijama i korporacijama koje svoj maligni uticaj vrše bezobzirno samo gledajući vlastiti interes.
Peti tvrde da je ključna kočnica u samom sistemu, u softveru po kojem živimo i radimo. Da je u narod ušao neki sistemski virus koji nas sprečava da mi budemo “kao sav normalan svet” i koči nas na “evropskom putu”.
Svi su oni u pravu relativno, jer sve te stvari utiču na kvalitet nas i naših života.
Ali svi su i u krivu jer ne sagledavaju sve te faktore, i ne daju im pravu težinu ni poziciju u uzročno posledičnom nizu.
Svi su ti faktori međusobno povezani i utiču jedni na druge te bi sve njih trebalo uočiti i na njih uticati.
Prvenstveno uticati na svoje slabosti, mane i poroke. Odreći se svega što nas čini slabim, izgubljenim i ovisnim. Tako da nas drugi ne vide kao remetilački faktor, već kao oslonac ili primjer. Bez dobrih ljudi nema dobrog društva.
Zatim pomoći drugima koji ne mogu da sami utiču na svoje slabosti, koji nisu svjesni koliko su u zabludi, koliko su zaslepljeni ljutnjom.
Potom osmisliti neki “antivirusni program”, neki novi sistem koji bi bio imun na greške i maligne uticaje. Revidirati postojeći dominantni sistem vrednosti.
Nakon toga prepoznati i razdvojiti one koji su u ovom narodu najgori i najbolji. One loše izolovati, tj ignorisati, pa čak i ako su na najodgovornijim pozicijama i vječito na medijima.
One dobre podržati, dati im povjerenje, slediti ih, napraviti organizacije sa hijerahijom, subordinacijom i autoritetom.
I na kraju zauzeti odlučan stav prema spoljnim malignim uticajima.
Ne bi se iznenadio kada bi vladajuća koalicija prodala, prepustila izbore Ujka Semu ili nekom njegovom vjernom evnuhu kako bi se u Srbiji napravio reset na EU podešavanja. A to bi značilo da se ostvari sve što nezadovljni traže , da sve institucije postanu neovisne od stranke na vlasti, te da ovise samo o instrukcijama sa Zapada, a da nikome ne fali ni dlaka sa glave i ni dinar sa računa.
Takva Srbija bi mogla da bude dio EU bez prava veta, možda i bez prava glasa, te bez adekvatne primarne emisije novca.
Takvi tehnokrati bi mogli da nas uvedu i u NATO, i da pošalju naše vojnike na bilo koje ratište. Da otvore bilo kakve nuklearne elektrane, fabrike oružja, dronova, rudnike i deponije bez dozvole naroda.
Sadašnji mentalitet “studenata” me plaši da bi oni mogli izvršavati svako naređenje koje smeta ostalim normalnim ljudima koje oni zovu “ćaci”. Studenti su zapadna, evropska verzija mudžahedina: pravoverni euroentuzijasti do samodestrukcije svoje nacije, koji nikada ne dovode u pitanje ispravnost odluka svog plenuma. Mislim da bi oni uživali u građanskom ratu u Srbiji koji oni zovu “šesti oktobar”. Šest oktobar je dan kada je, po njihovom mišljenju, propušten obračun sa miloševićevim pristalicama po uzoru na “noć dugih noževa” (kada je neutralisan SA), a u stvari je dan kad su svuda osnovali krizne štabove koji su uveli strahovladu i započeli pljačku društvene imovine.
Kroz ovakve parlamentarne izbore sa masovnom upotrebom političkog  marketinga i novca se ne može doći do prave volje naroda pa ću ih zbog toga stoički istrpiti, a djelovati u pravcu analiziranja njegovih glavnih aktera.
Prva na listi je politička korporacija koja je okupila tehnokrate iz mnogih stranaka koje su vladale poslednjih tridesetak godina, članove koji su lojalni samo zbog interesa i zaljubljenike u vođu. Pošto ne pripadam niti jednoj od tih skupina ne mogu ni glasati za njih.
Oni su pod potpunom kontrolom marketing agencije i savjetnika (a oni su ekspoziture Ujka Sema) jer se tako najlakše sakrije uticaj nadnacionalnih korporacija i institucija. Danas se takve agencije služe najsofisticiranijim metodama kontrolisanja, ne samo svoje kampanje već i javnog mnjenja tako što su proaktivne (ne čekaju pasivno pa da reaguju, već stvaraju događaje i organizacije koje im pomažu u ostvarenju izborne pobjede).
Operacija pod lažnom zastavom je jedna takva strategija u kojoj se organizuju grupe koje su naizgled žestoko suprotstavljene vladajućoj koaliciji, a u stvari služe kao glavni negativac u predstavi. Takve grupe, stranke i pokreti su izuzetno radikalne i po tome se razlikuju od običnih ljudi, javno pričaju ono što se većina ne usudi ni privatno da kaže, jer znaju da neće odgovarati za izrečenu uvredu. Osim toga svi se obrušavaju na predsednika jer znaju da mu tako dižu rejting. Pa zatim izbjegavaju bilo kakvo udruživanje, ne treba im niti novih članova, ni ideja, ni sugestija. Bitno im je samo da pređu cenzus.
Druga lista sa nekim malim prekidima sudjeluje u vlasti oko osamdeset godina, ali se ne oslanja na to već glume socijaliste, patriote, antiglobaliste, rusofile. Vrlo uspješno glume svaku ulogu koju im okolnosti nametnu, a za njih glasaju samo oni koji od njih imaju direktne koristi, a pošto toliko koristoljubive ljude ne podnosim ne mogu biti za njih.
Treća lista okuplja akademske uhljebe (pošto ne znam za srpsku riječ koja ih tako dobro opisuje koristim hrvatsku), a predstavljaju se kao Studenti. A za njih će glasati izuzetno nezadovoljni glasači  kojima je najvažnije biti “cool”, biti u trendu i da skinu predsednika (iako je on sam dao ostavku), zvanično obećavaju da će da razmontiraju sistem veza, korupcije i organizovanog kriminala (iako su se tim vezama i korupcijom služili čitav svoj život , a ne znaju koliko duboko i daleko te veze dopiru, i koliko će im trebati odricanja i hrabrosti da to postignu). Oni preziru argumentaciju, oslanjaju se na emocije, vole patetiku i galamu i skloni su konfliktima, jer su hronično frustrirani. Samouvereni su i arogantni, te smatraju da zaslužuju bolje i to im je dovoljno da svoj glas daju nekome ko nema stav o najvažnijim i najtajnijim pitanjima.
Zatim dolazi nekoliko manjinskih lista koje pod kontrolom Rimo – katoličke Crkve, obaveštajnih agencija, službi bezbednosti okolnih država, islamske i drugih verskih zajednica i svojim glasačima obezbeđuju privilegije. Oni čekaju da vide koja koalicija im može više ponuditi. Pošto ne vjerujem u njihove dogme, niti u dobronamjernost njihovih obaveštajnih i vjerskih vođa ne mogu glasati za njih.
Autentična desnica ima stavove vrlo slične vladajućoj garnituri, osim što otvoreno ne žele u EU, ne vidim ništa sporno u njihovom programu osim što su to opšta mjesta, spisak lepih želja i sa tim idejama su godinama sve lošije prolazili na izborima, pate od neinventivnosti. Generalno desnica je uz vlast, radikalnija je od vladara i nije za korjenite promjene. Ono što me naročito zabrinjava su njihova kadrovska rešenja. Tu nema čovjeka koji je zaista bio protivnik sadašnjeg sistema (samo se prof. Ristivojević oglasio protiv malignog uticaja LGTB+).
Alternativa za Srbiju je light verzija autentične desnice, imaju opušteniji nastup koji podsjeća na njihovog osnivača Vuka J.
Oni sebe predstavljaju kao patriote, a zaboravljaju da je glavna karakteristika patriote da pruža otpor malignom uticaju imperija uvijek , a ne samo na izborima.
Sve u svemu srpski desničari su uočili ono što glasači vole da čuju, a drugi im to ne govore, žele da privuku njihove glasove i uđu u institucije i to je sve.
Mislim da su srpske institucije samo vrh sante leda u koji je brod kojim plovi naš narod udario.
Svestan sam da je svaki pa i moj glas izuzetno bitan za političke aktere, ali i meni je izuzetno bitno da ga oni ne zloupotrebljavaju, da on dođe u prave ruke i za prave ciljeve.
Između ostalog mi bi trebalo da biramo i onu grupu ljudi koji treba da budu naši vitezovi zaštitnici od najezde osvajača izvana i iznutra (nadnacionalnih i nacionalnih korporacija, kriminalnih organizacija i institucija), a na kraju nam imperije nametnu kompradore, vazale i despote sa kojima mogu najlakše manipulisati.
Koja god opcija da na izborima pobijedi ključnu riječ će dati strani faktor. Oni imaju mehanizam i resurse koji omogućava provođenje njihovih interesa i mimo volje naroda, pa čak i da pokrenu građanski rat.
Moje opredeljenje je da se borim  argumentima u realnom životu i na internetu protiv svih malignih uticaja, te da tražim pomoć od svakog ko je spreman da se bori nenasilno i van institucija.